Što te muči u praznu kuću?

Eko Taxi Vranje

– Dobar dan doktore. A be, ti li beše za one ženske rabote, kako se ono zvaste vi što turate žene na kanal… Mindžolog li beše? E, baš ti mi trebaš!

– Golemu si muku imam, doktore, ne znam kako da ti objasnim, al evo u dve reči – teška sam kuropaćenica (to li su dve reči?), doktore, zagorela sam ko kaubojski tiganj!



– Pitaš, dal sam udata? Bože, doktore, jes da si doktor, svaka čas’, al svrake li su ti popile mozak, ili si na sugreb nagazio? Pa normalno da sam udata, vi’š kakva sam riba, još pa u  najbolje godine, a što sam umejatna u jaribaš! Mislim, da se ne falim, ali bez lažnu skromnos’, i na mrtvoga mogu da mu ga dignem! Oćeš da obiđeš malka? Nećeš… Eee, skapčo…

– I, pitaš, u čemu je onda problem? Ne, muž me ne zadovoljava; neće veruješ, ali poserko zaglavio nogu u klozetsku šolju, i evo već mesecima ne mož’ da je izvadi. Kako?! Tako, šareno! Po tatkov mi savet, more, crn džiger ga popario i toga starca, pre prvu bračnu noć savetovao ga je da stavi najistureniji ud na mršu u rupu de ja piškam; a ovaj ufati, pa turi stopalo u klozetsku šolju, i evo ga, još je tamo.

– Kažeš, iako se kosi s tvoju doktorsku etiku, savetuješ me da kršnem malka, a, da nađem švalera? Eee, moj doktore, da si mi ti živ i zdrav, kolko su majstori prošli da vade nogu iz klozetsku šolju na onoga mojega sapl’ka, i kalfe, i čiraci, pa komšije, more, i oglas sam puštala na svi mediji se vrteo –„ davam džabe, a nije kod babe“, i javljaše se ljudi, što je džabe i bogu je drago, i sirće je blago, i doodiše, u gomile, ali ništa. Ja neonodena, pa neonodena, ne mogu da naranim ovu dzverku među noge. More, ni tatkovo magare mi ne pomaga, a kamoli nekakav švaler!

– Pa tooo be, doktore, tako kaži, alal ti diploma, pozlatila ti se! Pa ja sam za to i došla, po stručnu dijagnozu! I kažeš, da sam nimfomanka! Odma to napismeno da mi daš, dijagnozu de, ono što si reko, da sam nimfomanka. E pa dopizdelo mi je više cel grad da me vika kurva!

***

– Dobar dan, doktore. Je li, ti li beše za oni nedodrgavi, što pričaju sami po ulicu? A, na pravu adresu sam se znači obratio. Pitaš, što me muči u praznu kuću?

– Što da ti kažem? Ranije se znalo – ko ide po ulicu i p’ška si sam sa sebe, ili se razvodi, ili pravi kuću, ili radi u Simpo. Sad, doktore, da vidiš čudo božje; i ti iskačaš u čaršiju, i gledaš što se radi, idu ljudi po sokak, i svaki drugi si priča sam sa sebe. Aj dobro, takvo je vreme, zaludeo narod, niko nikoga ne šljivi, niko s nikoga ne priča, a i kad priča, bolje da ne priča – odma se oko pustu politiku i pare za gušu faćaju, kao političari da će im na’rane decu, kao cipele da će im kupe, ili košulju; ne be će ti skine! I kaiš od grbinu će ti odere, i sol će sipa! I tako, pričaju si sami sa sebe. Ali, ono što me zabrinjava, sve mladi ljudi, doktore, aj mi starci, od nas i bog digo ruke, ovo omladina, bre! I više nije ni omladina, nego omlatina!

– Što vikaš? Aaa, izmislili nevidljivi mobilni telefon, nagnjeteš onu bubaljku u uvo, i pričaš si s koga ‘oćeš i kad ‘oćeš? Eee, eee, što sve Srbin neće izmisli, da se Švaba ne muči! Tc tc tc, a ja pa mislim…

– Nego, moj problem: u tešku sam depresiju, doktore, od onomad. Tiki, radio sam u veliki vranjski gigant, maznio daske četerespet godine, došlo vreme za penziju. To samo tate, drug Žbevc, će radi doživotno i, kako reče? Post mortem? Što ti je to? Aaa, dobro, razbra, ali na to se ne loži, će nadživi on i tvoji čukununuci, i sad dvaesprvog decembra po majanski kalendar, kad će bude propas’ sveta, on će ostane, kao onaj Noje iz bibliju, da nastavi novu ljudsku vrstu – ljudi će se zovu „žbevčani“, a planeta „simpo“. I ima da opremaju s nameštaj ceo Sunčev sistem, i okolne galaksije. Evo, već su skoro u pogon sklepali Nojevu barku, a na nju piše – „Ararate, stiza tate“.

– Nego, to ti zapriča – ja po penziju, ispunjavam svi uslovi, kad ono, međutim. Gleda me onaj činovnik, pa vadi neki izvodi, računa nešto, pa mi onako pažljivo saopšti – ti, kaže, golčo goli, ne možeš u penziju, gigant ti nije uplaćivao doprinosi za penziju triesosam godine, i prema tome, još tolko će mora da radiš za nji, a za penziju će vidimo posle, ako ti i to uplate.

– Ja noge pred oči. Dadoše mi šećer i vodu, povrnaše me nekako, i dadoše mi stručni savet, da idem u Beograd kod ministra finansija, on, kažu, će te sasluša, a i kao neki zema nam dođe, odatle je negde, iz nekakvo Vlasotince. Ama, zna on problematiku, bar pet puta je seko vrcu na onu fabriku u Žbevac, što služi samo za otvaranja.

– I tako me lepo oprave kod zemu, ja prodam neki paškulji na bujanovački pijac, zberem pare za put. I tolko sam i imao, za povratnu kartu, žena omesi prazan propeć, za po put.

– I sad dolazimo do suštinu: odem u Beograd, fatim tramvaj da idem kod zemu, ministra. Vozim se tako, kad, osetim nešto neobično u džep. Obrnem se, pogledam, ono jedan do mene, zagnjeo mi ruku u džep, pa brka li brka, prosto se zaneo čovek, kao muda u kosidbu. Šta be, reko, prijatelju, tvoja ruka traži u moj džep? On se onako prenu – aaa, izvini, ja pa mislim to je pa moj džep. A poštenski da ti kažem, mnogo sam srećan što to nije moj džep; nego, evo ti pedeset dinara, ako ti prizorti, barem da imaš za baba-seru.

– I od tad, doktore, padna u tešku depresiju. Pa zar ja bre, brigadir u gigant četerespet godine, jedan takoreći rob, domaćin čovek, onako živ da se obrukam, i to u Beograd, nemaše što onaj pošten čovek ništa ni da mi ukradne!



  • Ostavi komentar