Vek u drek

Eko Taxi Vranje

– I tako ti naš prizetko, „četrdeset mučenika“, iz prošli brojevi, zaglavi nogu u klozetsku šolju, i nikako da je izvadi, cela jedna vojska vodoinstalateri je promarširala kroz kuću, al’ znaš kako je s majstori – dođe, gleda, trlja bradu – hmm, a ko vam je ovo radio pre mene, i takvi majstorski marifetluci, a ti strepiš pred njega, kao da si vikao nekog akademika ili doktora nauka da ti napravi jednu takoreći sitnicu – da ti izvadi stopalo iz klozetsku šolju. A svi čuli da je tast parajlija, sve dava, i to u evra, samo zeta da izvade iz kloaku, da može čovek da obavlja bračne dužnosti, i tast od prosidbu boraniju s oči da ne vidi.

– A kako koji majstor dođe, samo čuješ iz kujnu umilni glasić – „majstore, može kafa? Može pivo? A rakija? More, batali ga toga poserka, ima kad da ga izvadimo iz šolju, a ti dođi na kafu, pa ti da pritisneš želju u šolju, s onaj srednji prs’, ljubavni!“



– I majstor, živa duša, ne mož’ da odoli iskušeniju, kaže, izvini brate, idem ja kod domaćicu ti da pritisnem želju, a ti se strpi još malka, aj bre, toliki politički, ekonomski i patriotski čelebije provedoše vek u drek, te ti ne možeš neki dan. Sa’će se vratim ja – i onako iskača iz kupatilo, trlja ruke, s onaj zloban smeh iz bas, uohahahaha, i sve ga ostri, ovoliko šatorče na šljic. Pojedini su počeli da vode i čiraci, šegrti, da se deca nauče na zanat, da dobiju kalfensko pismo.

– I to ti se, naravno, pročuje, počne da dolazi i ala i vrana, i onaj što čavku u svoj vek nije video, da vade „četrdeset mučenika“ iz nužnik. I svi behu primljeni ugodno, uz kaficu, rakijicu i jaribaš, tako da pred kuću počeše da se stvaraju redovi, i karta više. Počeše da dolaze i političari, u limuzine sa zatamnjena stakla, vode mediji, snimaju onoga sa stopalo u šolju, uzimaju mu izjave, obećavaju da će ga izvade iz drek, samo da se učlani u njinu partiju, i da se pokenja na konkurentsku. Ma, kaže onaj siroma, će se učlanim i u kjukluksklan, samo vadite odovde, evo, u klozetsku šolju sam, a ne mogu ni nuždu da izvršim, ni malu, a kamoli pa veliku!

Ma uopšte, jedan, takorekuć, paradoks.

– Evo, kažu one kurotresine, kako je prethodna vlast sprovodila komunalni program, sve je to mito i korupcija, čovek je još pre izbora zaglavio nogu u šolju, a oni nisu teli ni sajlu da pošalju, dok ne plati kalimansku utrinu; ovi pa prethodni, kažu, ne, nisu to naša lajna, evo, mi smo naprotiv narod iz takve situacije vadili, uz kredit iz „Agrobanku“, a poštovani glasači, ovaj ovde građanin upao je u drek zbog mutiranu glistu, što ima usta kao kokošinje dupe, a čeka ga grobar, koji mu obećava bolju prošlost, poljski nužnik, u stvari ruski, de ne može da zaglavi samo nogu, nego ceo može da se zagnjuri, ali da ne talasa, da ne izabimo svetu serbsku reč!

Iz kujnu, tekst napamet – majstori, može kafa… Pa, žurimo se, zbog važni državnički poslovi, ali eto, malko vreme će odvojimo i za bazu. Pa šefovi, svi u crni odela i kravate, kao da idu od parastos, ili na parastos, Grčka si je Grčka, pa obezbeđenje, pa šoferi, pa mediji, pa kad cela bulumenta otperja, eto ti je radoznala masa…

– Ali, „marfijev zakon“ – sve što može da pođe naopačke, će pođe naopačke. I tako ti snaška isprati celu onu marakanu, i dođe u kupatilo da se istušira. Onaj stoji onako, s nogu u šolju, sve će to narod pozlatiti, ona u kadu, tušira se i peva opersku ariju „la dona il debile“. On moli i kumi, ona peva, pravi se da ga ne čuje, luda li je da ga vadi, ovo ti je raj na zemlju, ali, kad izađe iz kadu, oklizne se na one mokre pločice, i napravi špagu, tolko je razgibana bila. I ništa, samo se začu jedno –„plop“, ona jama se vakuumira, kao kad ne mož da otvoriš teglu, i ona ni natam ni navam. Muž s nogu u šolju, raskrečena žena ne mož’ se odvoji od pločice. Zamisli sliku, jedno kupatilo užasa.

– Ako ti je, majke ti ga nabutam, čepati se on, ona zove u pomoć – tatoo, tatoo, zovi majstori! Dokle bre više, aman, alo, majstore, znam da si bio za šolju, al sad mi trebaš za pločice. Ma, plaćam što iskaš! I eto ti ga majstor, poveo i dva čiraka. Kad vidoše ono, preneraziše se. Slušajte deca, savetuje majstor, evo ovako ćemo – vi dvojica će je gurate otpozadi, a će je vučem, ovo ne mož’ se odlepi, znam materijal. I tako oni zapnu – jen dva tri! jen dva tri! Onaj vuče, ona deca guraju, majstore, prošli put ne beše ovako, jen dva tri!

– Dokle je izvukoše iz kupatilo, uz ono škripanje i urlanje, dovukoše nekako u sobu. Ajde deca, kaže majstor, zbirajte alat, da si idemo. Čekaj be, pobuni se tatko, popiste, zameziste, plati vi, a sad će si idete?! Pa ja što da joj radim, na ovako rascepenu?!

– Mi smo gazdo, kaže majstor, naše završili u kupatilo, za pločke. Za ovo nadalje, će mora parketari da zoveš!



  • Ostavi komentar