Samoća teža od starosti

, ,

Umesto da se igra sa vršnjacima, Igor, jedini učenik šestog razreda škole u Vlasu, vozi traktor, motokultivator, ore, drlja, kosi, balira. Njegovi prijatelji su krave, svinje i ćurke

Igor Mladenović je jedino dete u planinskom selu Strešak. Umesto da se igra sa vršnjacima, Igor, jedini učenik šestog razreda škole u Vlasu, vozi traktor, motokultivator, ore, drlja, kosi, balira… Njegovo detinjstvo prolazi u druženju sa kravama, svinjama, ćurkama, kao i komšijama koji bi mogli dede i babe da mu budu. Svakodnevni odlazak do škole, 14 kilometra u oba pravca, teže pada njegovim roditeljima nego njemu. Otac Milivoja, ponekad majka Karolina,  koja je došla iz Rumunije, ili baba Jelka,  odvedu ga do Gradnje, do puta ispod familije Ramčini, jer vukovi su ovde domaće životinje. Odatle Igor ide sam. Kad padne kiša ili sneg, probija se kroz blato ili smetove.

– Teško mi je, ali volim da idem u školu – osmehuje se Igor.

Mali Igor je neka vrsta paradigme života u Strešku –svi su, bez obzira na godine, osuđeni na težački život, gde ni mukotrpan, celodnevni rad oko stoke i na livadama ne garantuje opstanak.

GLOGOV KOLAC

Gradimir Pešić (63), omalen, koščat čovek sa viškom energije koju neštedimice prosipa radeći, kako kaže, i kad spava, živi sa suprugom Slobodankom i ocem Stojadinom. Ima dva sina i ćerku, koji žive u Vranju, ali je samo Cakan svake nedelje kod njih. Bez pomoći dece teško mogu da se pozavršavaju svi poslovi. Dok, pola u šali pola u zbilji,  govori kako mu je jedina razonoda u selu kad on „nervira oca ili otac njega“, počinje da broji mahale:

– Zloverci, Cidelarci, Antinci, Petkovci, Dzoninci, Raškanci, Ševakovci, Ivankovci, Keserci, Pešinci, Kovačevci, Terzinci, Poljanci, Mutavdžini, Kaledžici, Margitinci, Beljinci, Repinci… Sve ukupno 50 žitelja, više ne. Aktivnih za posao je još manje, jer ovo je selo ljudi od 70 godina, pa naviše. Nestajemo jer je država tako htela – kaže Gradimir.

Milorad Stošić (59), njegov prvi komšija, iz mahale Kaledžici, koji živi sa suprugom Dobricom i ocem Milanom, pokazuje na oca, koji dolazi na štakama, da nam objasni zašto  Strešak nestaje.

– Selu je glogov kolac zašiljen pre jedno 30 godina a zaboden kad nam je „Šumsko“ iz Hana otelo šume. Oteli su nam brda iznad sela gde smo napasali ovce i zasadili bor. Mislite da se nismo bunili. Bila je to jedina seljačka buna u Poljanici. Ali, šut  s rogatim ne može. Vlajko Nastić i Toza Petrović odlegaše po tri meseci zatvor, a ja platih „kalimnsku utrinu“. Dobio sam tada rešenje da je moja stoka oštetila 23 sadnice i platio to sudski u dva navrta. Stoku smo prodavali da platimo nametnutu štetu. Do sadnje borova u selu je bilo 2500 ovaca, a sad nijedna. U 90 kuća, retko da je u nekoj bilo manje od deset duša, pa koliko je to ukupno? A, danas, dve-tri familje zadržne, rade jer je to njihov smisao života i da bi pomogli decu u Vranju, ostalo čeka ispisnicu od Boga, sve sam čukalj do čuklja – priča Milan.

Strešak je bilo selo iz kog se teško odlazilo, zahvaljujući razvijenoj porodičnoj zadruzi, gde se radilo „ako Bog da zdravlja, od 7 do 77 godina“ i opstajalo. Na pitanje da nam pobroje poznate ljude iz sela, „koji su daleko dogurali“, Gradimir odgovara:

– Nema takvih, ovde ako je neko dogurao do milicionera ili činovnika to je puna kapa. Nismo hteli da učimo, četiri razreda je bio pun kantar. Pa, i osam u Vlase, ako baš naredi država. Vladalo je prosto pravilo, a mi smo bili oštroumni, ako odeš za školom nema ko da radi u zadruzi i kuća počinje da propada. Mene je učiteljica tukla prutom stalno, jer kad bi me pitala koliko su dva i dva, ja sam govorio tri. Samo da ne idem u školu, da kaže da nisam za knjigu – priča Gradimir. 

MILICAJCI I POREZNICI

Kad su im uništili pašnjake za ovce i nisu hteli da naprave put do Vlasa, počelo je masovno iseljavanje.

– Ljudi su ispraćali decu do Goča, tu ih grlili, ljubili i molili da se više nikad ne vraćaju u Strešak. Uslova za život nije bilo – kaže Gradimir.

Dok obilazimo mahale iz dotrajalih kuća pomaljaju se glave deka i baka koji se čude koji smo to, a da nismo „milicajci i poreznici“. Stoje u čudu kao kameni znakovi pored kuća: Rada Stojanović, Voja i Vida Stanković u mahali Repinci, Trajka Ristić, Božil Zdravković, Rada Stojanović i Milojko Novković u mahali Beljinci…

– Nije toliko starost teška koliko samoća – kaže Milojko.

– Nije teško dok su dvoje u kući, al’ kad jedan umre onom drugom je belo videlo teže od crne zemlje – navodi Rada.

– Kad si sam između četiri zida i kad baciš oči na plafon, prvo te pamet napušta i sam sebi navlačiš uže oko vrata – ističe Božil.     

Porodice Pešića i Stošića jedine nastavljaju stočarsku tradiciju u selu. U štalama su krave, bikovi, telad. Imaju dosta svinja, ćuraka, kokošaka… Pešići imaju i konja. Gradimir, koji je 28 godina radio u Jumku bez dana bolovanja, i nakon izlaska u penziju vratio se u selo, moralna i životna načela upijao je od deda Anđelka, a na njih ga podsećao povremeno otac Stojadin.

– Zna se šta je potrebno od stoke da bi opstala porodica u planiskom selu. Sa kolena na koleno se prenosilo: čuvaj tri krave, ako jedna nakrivi (hramlje) imaš dve da završiš poslove. Ako čuvaš ovce, ne čuvaj manje od 40 jer imaćeš dovoljno jaganjaca da prodaš, svinje najmanje 20, pa kad prodaš i izvedeš računicu ostaće „živa“ para, za tebe i državu. Konja obavezno čuvaj, pazi i neguj. On će da te uvek odnese do Vlasa, a nazad ćeš na njegovom samaru da doneseš ono što je potrebno za kuću. Danas, nema više ko da se pridržava tih pravila, jer pored puta koji nikad nije napravljen, da bi se opstalo potrebne su i poljoprivredne mašine. Njive moraju da se izoru, poseju, nađubre, pa kad rodi kukuruz i pšenica da se oberu i napune ambari. Da se nakosi dovoljno trave i izbalira seno, jer bez svoje hrane jedino je  izvestan pokolj stoke ili prodaja nakupcima, po principu „pošto-zašto“ – priča Gradimir.

Jesenje, miholjsko sunce, kažu nam, baca jaču svetlost na brda u Poljanici nego u drugim krajevima u vranjskoj opštini. Zato su ljudi u Strešku pitomi, gostoljubivi, nasmejani. U toj prejakoj svetlosti, itekako, znaju da sakriju tugu, svu svoju muku, koja je kao stvorena za ljude.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)