U Alatnici umesto na Besnom Kicbilu

,

Žičara, stara dvadeset godina, već četiri godine čami u pogonu bujanovačke «Alatnice» i za to vreme dodatno je propala te je njena vrednost sa prvobitnih 150 pala na 41 milion dinara. Za troškove reparacije, što je jedan od preduslova za skupu upotrebnu dozvolu, treba pronaći čitavih 200 miliona. A tih para nema

Tokom modernizacije Ski centra Kopaonik demontirano je više žičara od kojih su neke prebačene i već su u funkciji – Divčibare, Crni vrh, Mokra Gora, a neke nikada nisu ponovo proradile kao «Duboka 2», duga 1.400 metara koja je namenjena JP Skijalište Besna kobila. Žičara, stara dvadeset godina, već četiri godine čami u pogonu bujanovačke «Alatnice» i za to vreme dodatno je propala te je njena vrednost sa prvobitnih 150 pala na 41 milion dinara. Za troškove reparacije, što je jedan od preduslova za skupu upotrebnu dozvolu, treba pronaći čitavih 200 miliona, novac koji Skijalište nema. I dok se bivši direktor Dragan Janjić (URS) i sadašnji Dejan Manić (JS, ranije takođe član URS i direktor Skijališta) međusobno optužuju, naš Kicbil, kako ovu planinu zbog klime nazivaju, vapi za turistima.

SRCE MAŠINE

Iako je još pre dve godine sačinjen investicioni plan za ovo područje vredan 120 miliona evra, a kanadska kompanija «Ecosign» uradila master plan (naručilac je Ministarstvo regionalnog razvoja) za period do 2020. godine, kao i Prostorni plan, od hordi skijaša još uvek ništa. Razlog je jednostavan – nema adekvatnog ski lifta, ni žičare, odnosno ima ali kao da nema jer nisu montirani. Naime, ni ski lift «Suvo Rudište», dužine 1.500 metara, nije u upotrebi i smešten je u «Zavarivaču», pa se koristi prastari lift dužine svega 400 metara.

JANjIĆ objašnjava da se «Suvo rudište» bez ikakve nadoknade čuva u ovoj firmi, dok za smeštaj žičare, po ugovoru koji je sa «Alatnicom» sklopio Manić, kada je ranije bio direktor, odlazi oko 8.000 dinara mesečno. Dodaje i da nisu tačne priče da su vlasnici «Alatnice» članovi URS. Što se tiče novog lifta, on nije montiran jer i to košta, a ima i problema sa pravljenjem ski staza.

ZA ZEMLjIŠTE 67.000 EVRA
Manić navodi da su pre dve godine sklopljeni ugovori u vrednosti 67.000 evra, o otkupu zemljišta sa vlasnicima parcela preko kojih prolazi trasa ski lifta i ski staze.
– Svuda se za korišćenje ovakvih površina plaća renta na godišnjem nivou, pa je Janjić preko Gradskog javnog pravobranilaštva (GJP) pokrenuo postupak za poništaj ugovora – kaže Manić.
Janjić odgovara da je on, kada je stupio na dužnost direktora, obavestio rukovodstvo grada, GJP  i GV o spornim ugovorima koje dogovarao Manić, a potpisao Zoran Velinović.
– Vlasnici sada ne žele da raskinu ugovore jer su za njih dobili šest evra po kvadratu, iako je izveštačeno pet – navodi Janjić.

– Žičara je vlasništvo grada od 2008. ali nije mogla da bude montirana jer nije postojala infrastruktura, a nije bilo ni struje. Postojao je samo slab agregat za čije korišćenje su moji prethodnici plaćali privatnom licu 120.000 dinara mesečno. Obezbedio sam novi agregat, donaciju JP Skijališta Srbije, i ovaj trošak je otpao – tvrdi on.

Aktuelni direktor MANIĆ uzvraća da je Ugovorom o prenosu prava korišćenja iz 2009. Skijalište Srbije to pravo prenelo na njihovo preduzeće, što faktički znači da su morali da do juna te godine žičaru uklone sa Kopaonika.

– Zalagao sam se da Ministarstvo regionalnog razvoja odobri sredstva za remont i da se ona odmah tamo i transportuje, kako bismo izbegli duple troškove. Preduzeće «Amiga» iz Kraljeva je vršilo demontažu i tom prilikom je polomljen reduktor koji je srce žičare. Ministarstvo nije odobrilo sredstva za popravku, a mi smo morali da je preuzmemo, pa smo je smestili u «Alatnicu» jer su oni dali najbolju ponudu za prevoz i imali osposobljene kadrove mašinske struke koji su se tražili po specifikaciji. U međuvremenu smo završili geo-snimanje na potezu gde predviđa master plan da se žičara postavi, pa nam je ostalo da obezbedimo sredstva za projektnu dokumentaciju, koja bi obuhvatila sve neophodno da se «Duboka 2» prilagodi terenu. S obzirom na to da su u pitanju ogromna sredstva, koja nemamo, prinuđeni smo da predložimo UO i Skupstini da je prodamo i kupimo barem novi lift. Janjić je uradio procenu vrednosti žičare i iz dokumentacije se vidi da se radi o ceni otkupa na kilo što se narodski kaže staro gvožđe – pomirljivo će Manić.

Na sve ovo Janjić dodaje da grad sigurno nije na gubitku jer, čak i da se žičara proda u staro gvožđe, suma bi bila dovoljna da se asfaltira, recimo, jedna ulica.

– A s obzirom na to da je za njenu montažu neophodno oko 30 miliona dinara, i adekvatni ski liftovi mogu da zadovolje sadašnje kapacitete Besne kobile – tvrdi on.

Na ovom mestu javlja se logično pitanje – zbog čega je, onda, uopšte preuzimana žičara koja nam i nije neophodna!?

STARO GVOŽDjE

Manić objašnjava da je neko hteo da je se što pre reši sa Kopaonika, kao i da su imali

obećanja da će dobiti novac za njeno postavljanje, što se kasnije izjalovilo. Upotrebna dozvola dobija se na kraju, nakon atesta koji bi trabalo da uradi neki istitut.

Ispada da napraviti jedno prilično skromno skijalište nije uopšte jeftino, ni jednostavno,  kako se građanima činilo dok je o tome govorio njegov prethodnik i bivši partijski drug  Janjić, čije je nastupe u javnosti tim povodom Manić nazvao «političkim marketingom».

MLADjIN SLALOM
Kada su 2009. Besnu kobilu posetili predsednik Sportskog saveza Srbije Aleksandar Šoštar i sekretar Dane Korica, domaćin im je bio tadašnji predsednik SS, a sada gradonačelnik Zoran Antić.
– Veoma bismo voleli da se prvi na našoj novoj stazi okuša Mlađan Dinkić pošto je on najbolji skijaš među ministrima, a do sada je na skijanje odlazio na Kopaonik – poručio mu je Antić.

Prozvani uzvraća da je on za petnaest meseci svog direktorovanja izvadio firmu iz dugova koje su mu ostavili prethodnici, Manić i Zoran Velinović, i da je ona tada prvi put počela da posluje pozitivno.

– Ne želim da se bavim sitnim politikanstvom. Preduzeće nisam ostavio u dugovima, već oporavljeno. Dok sam bio rukovodilac, u njega je uloženo oko 100 miliona dinara kroz donacije i projekte, a iz budžeta grada dobili smo oko 10 miliona (za nameštaj za planinarski dom i za sređivanje parkinga). Restoran sam opremio uz pomoć prijatelja, zaljubljenika u zimske sportove i ovu planinu – precizira on, dodajući da je nabavio kao donaciju od Skijališta Srbije i tabač za sneg «Džambo», a da se pre toga za zakup istog ovom preduzeću plaćalo blizu 70.000 mesečno.

Manićeve cifre se nešto razlikuju. On navodi da je Ministarstvo ekonomije od 2009. do 2011. investiralo 60 miliona, a grad oko 19, a što se restorana tiče, kaže:

– Skijalište je preduzeće čija je osnovna delatnost  postavljanje žičara i ski liftova, kao i izrada ski staza, a ne renoviranje restorana dva puta za godinu dana.

Što se tiče tabača, on podseća da su im Skijališta Srbije 2009. na osnovu raspisanog konkursa dala pod zakup tabač „Kecborer“ uz nadoknadu od 20.000 dinara, a 2011. bez naknade im ustupili rashodovani tabač «Bombarder», koji je toliko star da se za njega više ne proizvode rezervni delovi.

– Dali su nam i rashodovani lift «Suvo rudište» za koji bivši direktor sada kaže da je njegova zasluga što ga imamo. On je, uz odgovarajući projekat, već mogao da se postavi, ali je Janjić prepravio četiri stuba bez projektne dokumentacije tako da je sada pitanje možemo li sa tim neplanskim prepravkama uopšte da ga koristimo – precizira Manić.

Znači, sada ne samo da ne može da se montira žičara, nego ne može ni ski lift! A naš Kicbil čeka…

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)