Nikada nisam bio naročiti fan YU grupe, ali sam pre neki bio tužan, poput školarca kad ga ostavi prva ljubav. Kažem, ovaj bend nije moj favorit, ali dok sam tamo krajem osamdesetih počeo da prebirem po gitari, Crni leptir bila je jedna od prvih savladanih pesama, a ova stvar obavezni ekskurzijski repertoar – A-mol, E-dur, C… beše li tako?! Dugo su Jelići na estradi, pa i sada izbace po koju pesmu, samo što ih, eto, ne slušam. Svejedno, slušaju ih sadašnji klinci. Prošle zime su u Vranju imali dobro posećen koncert i u ledenoj hali uspeli da zagreju, kako se to kaže, nekoliko hiljada obožavatelja.
Činilo se da se neće predati. Da, samo se činilo. Surfujem tako pre neko veče kanalima svog TV prijemnika, i na jednom ugledah matore Jeliće i onog jednog mlađeg, Peru, bratanca ili sina nekog od njih, svejedno, Žika i Dragi. Propisno rokerski odeveni, koža i tako to, gitare, a kraj njih rascvrkutana, procvala voditeljka u nekoj tirkiznoj, kratkoj haljini, utegnutog dupeta i grudi. Hm, poznata estetika, kakva i priliči televiziji prepoznatljivoj po ružičastoj fleki u desnom gornjem uglu ekrana. Poznata i emisija, neka parada ili šou, grandiozna dabome. Uštinuh se, zažmurih desetak sekundi, ali uzalud- na ekranu su se i dalje zajedno kliberili voditeljka, matorci i sin i(li) bratanac, svi bradati osim voditeljke.
Između balerina, zapravo polugolih devojaka koje prate izvođače, muzičara obučenih u šljašteća odela kao mađioničari, reklama preparata za mršavljenje i protiv šuljeva i domaćica sa hladnim trajnama koje se publici, za honorar, orgazmički tresu i aplaudiraju, YU grupa dobila je svojih pet minuta.
Poče plejbek, domaćice iz publike počeše da šatro šize i kao đuskaju, balerine da se njišu, zavlada jedna uopšte vesela atmosfera. Dobro, kazaće neko, pa moraju i oni, Jelići, da jedu i piju, da štajaznam, menjaju žice na gitarama, idu na pijacu, zimovanja i letovanja. A sve to košta! Samo, da li je to baš tako? Postoji valjda i nešto što se zove (ili se zvalo) Ponos!
Za koliko para se prodaju duša i ideali? Kolika je cena javne blamaže? A može li na veresiju? Pa, majke mu ga, zar je sve u ovoj zemlji na prodaju?! Kažem, nisam nikada bio fan Jelića, ali sam poštovao to što rade i nisam menjao stanicu kad na radiju naiđe njihova stvar. Ni u ovoj tužnoj storiji me se ne tiču oni lično, ali me boli paradigmatična simbolika njihovog nastupa u grandioznoj emisiji.
Utišao sam ton, nije me zanimalo koju su su stvar prodali. Svejedno, Crni leptir pobegao je od ulične svetiljke pravo na ružičasti neon, naivno poverovavši da ga njegov sjaj neće spržiti. Desilo se upravo suprotno, pretvorio ga je u prah. Da, definitivno, Dunavom još šibaju vetrovi, ali smo mi suprotni svetovi.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.