Poljanica bolja od Kruševca

,

Služio sam vojsku u Vranju i zavoleo ljude ovog kraja koji imaju široku dušu. Nikada se nisam pokajao što sam ostao u Vlasu. Ljudima odlazim po suncu, ali i po kiši i snegu. Posebno je naporno zimi, kroz prtine do sela koja su od ambulante udaljena i po 15 kilometara

Novica Cvetković (51), laborant u Zdravstvenoj stanici Vlase u Poljanici, kraju koji obuhvata 22 sela, slovi za čoveka velikog, plemenitog srca, koji svoju profesiju stavlja u službu narodu. Iako mu je radno vreme u ambulanti do tri popodne, cela Poljanica zna da stoji na raspolaganju bolesnima i dan i noć – 24 sati.  

Novica je igrom slučaja došao u Poljanicu 1982. godine iz rodnog Kruševca, i tu ostao da živi i radi do danas.

SELO BOLjE OD GRADA

– Služio sam vojsku u Vranju i zavoleo ljude ovog kraja koji imaju široku dušu, spremnu da prihavti svakog i zadoji ga dertom, sevdahom i udahne mu ljubav, iskonsku, nepatvorenu. To me je nateralo da konkurišem za mesto laboranta u Vranju, a kad sam primljen mojoj radosti nije bilo kraja – počinje priču Novica.

Kad je stigao, te 1982. godine, dobio je posao u Zdravstvenoj ambulanti u selu Vlase.

– Nisam imao pojma gde je to, ali rešio sam da počnem da radim, nadajući se da će jednog dana biti posla za mene u Vranju. Punih šest godina odlazio sam na posao autobusom, do Vlasa, u planini, po krivinama koje sam u početku teško podnosio. Sirurno bih se vratio za Kruševac, ali naredne 1983. godine sam se oženio, došla se deca i od 1988. godine počeo sam da živim u selu. Sećam se šta mi je otac rekao kada mi je prvi put došao u goste, da vidi gde to živim i radim: „Sinko, ostavio si asfalt da bi gacao po blatu ali, ako je to tvoja i Božja volja, onda neka ti je srećno i berićetno». Nikada se nisam pokajao što sam ostao u Vlasu i što sam ostavio Kruševac. Poljanica, kraj na jugu Srbije je bogomdan za život, zavoleo sam svako brdo, potok, izvor, svaku porodicu i saživeo se sa ovim krajem – kaže Novica.

Starije stanovništvo koje živi, uglavnom, po zabačenim selima, odsečenim od Vlasa, kada se se razboli prepušteno je Bogu i Novici.

– Ljudi su navikli da me zovu u bilo koje doba, posle radnog vremena, posebno noću, onda vikendom, subotom i nedeljom. Nikada nikoga nisam odbio. Odlazim po suncu, ali i po kiši i snegu. Posebno je naporno zimi, kroz prtine do sela koja su od ambulante udaljena i po 15 kilometara, kao Tumba ili 13, kao Trstena. Kada odalzim u Kruševu glavu, Strešak ili Studenu, gde treba sat do sat i po dobrog hoda, onda je to kao da idem u šetnju – kaže Novica,

Zimi ide peške u pratnji nekog iz kuće bolesnika u koju odlazi. Ide se samo njima znanim stazama, vraća u sumarak uz zavijanje vukova.

– Nikad neću zaboraviti probijanje u snegu do sela Tumba, do starije bolesnice Radojke Nikolić, kojoj sam dao infuziju jer je bila teško bolesna. Taj odlazak do kuće na rubu šume, gde prestaje civilizacija, kroz dubok sneg, pazeći da se ne survamo u provaliju, i povtratak uz pratnju vukova i divljih svinja učinio mi se toliko dug da sam pomislio da ću zauvek ostati u planini, prepušten božjoj sudbini – priča Novica.

S ponosom ističe da godišnje ima oko 500 intervencija van radnog vremena. Na rukama mu je umrlo, kaže, stotinak bolesnika. Za svakog je imao utešnu reč, iako je sve to teško podnosio.

Iz prakse ima mnogo specifičnih slučajeva lečenja svojih bolesnika. Mogao bi satima da priča.

– Sav moj trud, moj odnos prema ljudima u toku i van radnog vremena, ne bi imao smisla da nemam pomoć i podršku u Zdravstvenoj ambulanti u Vlasu, od ljudi sa kojima savkodnevno radim – završava Novica.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)