Narodna drama se peva

Probali smo da volimo – pevali smo. Probali smo da ubijamo – pevali smo. Probali smo da pevamo – umrli smo

Opšte je mesto priča o Feniksu, mitskoj ptici koja sagoreva u zanosu lepote, i iznova se, iz svog pepela rađa; e pa, gospodo,  nije spaliti pozorište što i polje preći. Ono nije samo u zgradi, već u plemenitoj misiji koju već vekovima obavlja, na žalost i sramotu svih koji su hteli da ga iskorene, a takvih u svim vremenima nije nedostajalo. Tako i spaljeno vranjsko pozorište organizuje, uprkos svemu, 32. „Borine pozorišne dane“, koje će otvoriti premijerom domicilnog teatra „Narodna drama“, autorke Olge Dimitrijević, a u režiji Snežane Trišić.

PROMENA KLIME

Vranjske: Ipak ste postavili premijeru, u uslovima koji nisu sasvim primereni ni tehničkoj ni umetničkoj uslovnosti pozorišta; kako vam je to pošlo za rukom?

PROFIL
Snežana Trišić pozorišnu i radio režiju diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i Alise Stojanović 2009. godine. Režirala predstave: Mozak Afrodizijak, po kratkoj priči Vudi Alena i dramatizaciji Igora Brakusa, Pozorište Dadov (2007); Porodične priče, Biljane Srbljanović, Fakultet Dramskih Umetnosti (2007); ko-režija predstave Zum profil , FIST produkcija (2007); Bukovski za šankom, po svojoj dramatizaciji i adaptaciji kratkih priča Čarlsa Bukovskog, Teatar  Levo (2008); Razred, Matjaža Zupančiča, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka (2009); Diplomska predstava  Samoudica,  praizvedba drame Aleksandra Radivojevića, Atelje 212 (2009); Zoološka priča, Edvarda Olbija, Tetar Levo (2010); Heda Gabler, Henrika Ibzena, Narodno poorište u Beogradu (2011); Pošto Pašteta? Tanje Šljivar, Atelje 212 (2012); Čudo u Poskokovoj Dragi, Ante Tomića, Narodno pozorište u Subotici (2012);

Predstave su gostovale na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu i dobile brojne nagrade od kojih su najznačajnije: za predstavu Heda Gabler  NAGRADA ZA NAJBOLjU PREDSTAVU na festivalu “Teatar u jednom dejstvu” u Mladenovcu (2011) kao i NAGRADA “RAŠA PLAOVIĆ”, za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni, Narodno Pozorište (2011);  NAGRADA ZA REŽIJU “LjUBOMIR-MUCI DRAŠKIĆ” predstave Samoudica, Atelje 212 i Grad Beograd (2009); NAGRADA ZA REŽIJU “SETKANI / ENCOUNTER 2008” predstave Porodične priče (Internacionalni  Festival Pozorišnih Akademija iz celog sveta u Brnu, Češka Republika, 2008); NAGRADA “dr Hugo Klajn” najboljem studentu pozorišne režije u generaciji, Fakultet Dramskih Umetnosti, 2007;

Kao dobitnica KENEDIJEVE STIPENDIJE učestvovala je u programu Kenedijevog Centra za mlade reditelje i pohađala  brojne radionice u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu 2010 godine.

Trišić: Tragedija koje se dogodila pozorištu Bora Stanković i njegovim zaposlenima, ostavila je posledice koje se neminovno odražavaju na rad na predstavi. Dezorjentacija, strah i beznađe  zaposlenih  samo su deo problema sa kojima se svakodnevno suočavamo. Probali smo u prostorijama pozorišta koje su preživele požar ali u kojima nema struje, nema dovoljno svetla, ujedno se koriste kao kancelarije, bučne su, prolazne i  neodgovarajuće za proces pravljenja predstave. Srećom, uprava Doma Vojske nam je ustupila svečanu salu u kojoj nam je sada mnogo lakše da radimo. Pozorište je živa umetnost i neminovno je da spoljašnje okolnosti i uslovi rada utiču na glumce, reditelja i ostale saradnike. Uz veliki trud, rad i entuzijazam ansambla i zaposlenih, prevazilazimo ovu agoniju svakodnevno u nadi da će se situacija što pre rešiti i da ćemo uskoro dobiti zgradu u kojoj će se stvarati, čuvati i negovati pozorišna umetnost.

Kako su glumci reagovali na ovu naglu „promenu klime“?

Moram priznati da je, bez obzira na jezive okolnosti, rad sa glumačkim ansamblom vranjskog pozorišta uzbudjiv, kreativan i  nadahnut. Glumci su iznenađujuće hrabri i otvoreni za neobične ideje, odlično su prihvatili, razumeli i produbili specifičnu formu i sadržaj „Narodne drame“ Olge Dimitrijević,  kritični su prema  društvenim problemima i fenomenima našeg društva, što mene kao reditelja posebno inspiriše i daje mi snagu. U podeli je nam je i brilijantna gostujuća mlada glumica Milica Trifunović, koja je glavnu ulogu dobila na audiciji.

DOGMA PATRIJARHATA

Da ostavimo nešto slatke enigme i gledaocima na premijeri, ali, možete li nešto ukratko o komadu?

-Kroz srpsku istoriju kafane su uvek bile nezaobilazne institucije u kojima su se prelamale najveće „narodne drame“. Na kafanskim stolovima u jednoj od srpskih zabiti u sudaru porodične sreće i slobodne ljubavi, rodiće se pesma. Ova drama se peva i njen vapaj traje dokle god kafanski stolnjaci upijaju suze nesrećnih ljubavi a patrijarhat rađa sinove ubice. Probali smo da volimo – pevali smo. Probali smo da ubijamo – pevali smo. Probali smo da pevamo – umrli smo.

Ovo je bilo prilično ezoterično; ako može nešto bliže…

-„Narodna drama“ pokreće ključne probleme autoritarnosti i nejednakopravnosti u srpskom društvu. Ovo je pastoralna slika dogme patrijarhata i njegovog nasleđa koje su ustaljene u svim strukturama našeg društva. Kroz institucionalni i zakonodavni sistem, društveni i porodični život uspostavlja se hijerahijski profil nacije. Taj profil marginalizuje razne manjinske grupe i organizacije ili još gore, izražava netoleranciju, netrpeljivost, i čini nasilje nad njima. Odupreti se tom profilu nacije i napraviti iskorak u borbi za svoju drugačijost je, već po sebi, drama – naša narodna drama.

Pozorište je samo po sebi subverzivno za takva „okamenjena“ društva; koliko će „Narodna drama“ uzburkati mrtvo more?

-Pobuna protiv strogo porodičnog klišea, nasleđenih bračnih običaja i obaveza i stereotipiziranja srpske žene u sveticu-majku ili kurvu-pevaljku, opevana je u ovoj drami kroz izraz i krik lezbijske ljubavi. Ta ljubav smeštena je u jednu od blatnjavih srpskih varošica u kojoj je zakasnela tranzicija izvitoperila pastoralnost sela u šićardžijsku lokalnu politiku sitnih preduzetnika i mufljuza. Izvorni patrijarhat pretvara se u potencijalno preteći interesni sistem u trci za sitnim i krupnim kapitalom. U njemu je čista, slobodna, neprofitabilna, nekonvencionalna ljubav nepoželjna i alarmira na potrebu promene položaja žena u društvu ali i na promenu položaja svih ljudi u tom društvu. U takvom poretku individualnost je nepoželjna a pojedinac ume ili se boji da proba da promeni svoj položaj. Ako se to desi, kao u „Narodnoj drami“, onda je samo izuzetak, incident ili nesrećan slučaj koji nam obruka celu familiju, krv i poreklo.

U „Narodnoj drami“, čini se, muzika nije samo jedan od segmenata predstave, već i njen značajan dramaturški činilac?

-Sudbine se odigravaju kao po nekom „s kolena na koleno“ prenošenom scenariju dobro poznatih sevdalinki. Kada se takav melodramski zaplet mitologizuje, mitomanizuje i proširi na tragediju širih razmera o herojstvu, nemoći, ropstvu i slobodi žene i njene ljubavi, videćemo, da li je moguća pobuna protiv sudbine u kafanskoj pesmi zapisane.