Glad je kao čuma

, ,

Srba se seća najpre suše, pa poplava i gradobije tamo 1969.
Hrane niotkuda, jeo se tvrd hleb, kao kamen, onaj od kukuruza natopljen vodom. I tako puna tri meseca. Tada je obećao sebi da glad više nikada neće zakucati na njegova vrata. Sada mu je ostalo da udaje, ženi i čeka unuke

Filipu je prošlog decembra puklo slepo crevo, ali i pored toga radi sve domaćinske poslove. A njih u selu nije malo. Ne govorimo ovde o nekom selu tu, kraj puta, nego o Poljanici. Selu na obali Veternice, ispod Kukavice i još nekih planina, gde se i leti teško dolazi. I gde ima mnogo posla.

– Filip je čudo. Prošle godine u decembru jedva smo mu spasili život. Puklo mu je slepo crevo. Muka dok dođosmo do Vranje, u bolnicu, tamo hteli da ga ostave za vikend i sređuju u ponedeljak. Sreća, rasvesti nas jedan doktor, Bog da ga poživi, viče «vodite dete odma za Niš»; počesmo da vičemo i pretimo, i tako bi. Dete stiže u Niš u poslednji čas, sreća jak je Filip, muž, izdrža operaciju i brzo se oporavi – seća se Srboljub Djorđević, Filipov otac.

Ne govorimo o stasalom čoveku, nego o Filipu, dvanaestogodišnjem dečaku, jednom od petorice sinova Srboljuba Djorđevića, koji osim njih ima i Miljanu. Ćerku jedinicu. Ima Srba i suprugu Slađanu, a sa njim u tri sobe i predsoblju žive i njegov otac Vlastimir i tašta Stanojka.

Srboljub Djorđević (51) je sitni poljoprivrednik iz sela Vlase. U njegovoj kući živi deset duša. Žive ljudi i ne žale se. Djorđevići imaju svoju filozofiju i recept za preživljavanje:

– To je rad od jutra do mraka. Imam suprugu Slađanu (40), sinove Miloša (20), Vladimira (13), Filipa (12), Nikolu /7), Marka (6) i ćerku Miljanu (17), imamo da jedemo i da preostane.

NADNICA U VOJVODINI

Ovde Srba zastaje i težačkom rukom briše znoj sa čela:

– E, drugo nemamo, recimo kupatilo koje deca sanjaju – uzdiiše.

Žive složno, svako zna svoj posao.

– Decu učimo čim prohodaju da su glad i bolest najveća nesreća za čoveka. Pošto živimo zajedno, učimo ih da samo radom možemo da preživimo, da onaj ko ko hoće može da se školuje, da sutra može da se ženi i udaje i da formira svoje domaćinstvo. Mora da shvati suštinu života, a to je srećna porodica, sa puno dece. Moji su shvatili i nemamo problema. Ja sinove, ove manje, Vladimira i Filipa, koji su u osnovnoj školi, ne podsećam šta treba da rade, već oni mene upozoravaju. Nisam star, ali obaveze su velike, a neko ipak mora da povuče glavni teret – kaže  Srba.

Njegov radni dan traje od pola pet ujutru pa do ponoći. Supruga mu je verni pratilac, mada su ona i njena majka zadužene za domaćinstvo. On sa ocem brine o štali, svinjama, kokoškama, ćurkama, kozama, plovkama.

– Najstariji Miloš mi je glavni oslonac.

Na ovom mestu još nešto u prilog filozofiji Srbe Djorđevića:

– Da bi imalo za decu, za školovanje, on, Miloš, s jeseni ide kod rođaka u Čentu, u Vojvodinu. U nadnicu! Ne bira posao jer se mnogo više plaća nego kod nas. Sve što zaradi, osim što potroši za put, pošalje kući jer svaki dinar ide u zajedničku kasu – objašnjava Srba.

Otpočeli su kuću dole, u centru sela, pored Vetrnice, pokrili je, rupe zatvorili daskama i tu je za sada kraj.

– Naše domaćinstvo je u istom selu, ali u zaseoku Bara, u brda, kad padne kiša ili sneg samo se peške može doći do nas. Silazak do reke za nas je „Amerika“. Optimisti smo, samo da završimo kuću, da sutradan bar dvojica sinova imaju po dve sobe i kupatilo i da mogu dostojanstveno da žive. Kao seljaci. Za sad niko od njih ne želi da napusti selo; a i gde bi?! – priča Srba.

Ovom čoveku je milo kada priča kako imaju devet krava, tri teleta, sedam svinja, prasad, dve koze, 30 ćurki seljačkih i pet tovnih, 15 kokoški misirki, tri puta više domaćih, sedam plovki. I gusku i gusana.

– Da bi se to prehranilo, pored toga što kupujemo malo stočne hrane, pod senom imamo 27 hektara. Sadimo kukuruz i pšenicu. Kukuruz se ove godine spepelosao od suše, a pšenica je dobro ponela, što nas raduje jer ćemo imati dovoljno brašna za nas i živinu. Uprkos velikoj suši, uspeli smo da doteramo u štalu 4.000 bala sena – s ponosom priča Srba.

Sve to zahteva danonoćni rad, ali i mehanizaciju. Srba je na vreme mislio i svaki višak zarađenog novca ulagao u mašine.

– Imamo traktor, dva motoklutivatora, balirku, kosačicu, plugove, drljaču, samo nemamo sakupljačicu sena. Košta oko 600 evra, ali ne stiže se, a velika je želja da je imamo i kompletiramo mašine koje su nam potrebne – kaže Srba.

Ovde se vraćamo na Miloša, prvenca:

– Miloš radi sa mnom najteže poslove, posebno kada treba da beremo i doteramo drva iz Trstene. Sada kada je u pečalbi, njegov posao preuzima Vladimir. Naravno da ga pazim da se ne pokida  u poslu i ne upropasti zdravlje, radi sa motornom testerom, seče buke i hrastove. Izveštao se je, sam ode, jer ja moram na druge poslove. Kad uveče odem u šumu, on spremio kubike drva, izvukao ih pored Trstenske reke i čeka da ih utovarimo u traktor – ponosan je Srba.

Ponosan je i na najmlađe, Nikolu i Marka.

– Nikola je sam okosio svu travu. Vladimir je izbalirao; eeej, 4.000 bale napravio! Ovi najmanji, Nikola i Marko, bale su povezali kanapom i dovukli ih do puta gde sam ih tovario i terao do kuće. Put je uzan, razlokan pa ja vozim – navodi Srba.

SKROMNO I ČISTO

Ova skromna desetočlana porodica, koja svakog dana mora tri puta da jede, ne žali se. Spremna je za zimu.

Pored svih poslova oko stoke i livada, stižu i da obrade povrće u dva plastenika.

– Gajimo papriku, paradajz i kupus, isključivo za naše potrebe. Mene je muka naterala pa se užasavam gladi, jer se sećam 1969. godine, velike suše, pa poplave i gradobije, a mi sve ručno radimo, a imamo kravu, dve i nešto kokošaka. Hrane niotkuda, jeo se tvrd hleb, kao kamen, onaj od kukuruza natopljen vodom. I tako puna tri meseca. Od tada sam rekao sebi: „Dok si živ ne smeš da dozvoliš da glad kao čuma zakuca na tvoja vrata, da ti nikad dete ne kaže da je gladno“. Hvala  Bogu, dobro je. Deca i porodica, sita, obučena skromno, ali čisto, eto to je moje najveće bogatstvo. Da Bog da sutradan da ženim, udajem, dočekam unuke… – završava priču Srba.