IMA LI KOD VAS NEKO NORMALAN

Na svaki pomen ovdašnjeg zdravstva normalnom čoveku preostaje samo da nebeske sile zamoli za zdravlje kako bi on i njegovi bližnji izbegli svaki službeni kontakt sa „belim mantilima“. Ako je, međutim, suditi po priči našeg sugrađanina koja sledi, onda ni nebesa nisu od pomoći.

Jednog dana početkom septembra njegovoj staroj majci je pozlilo, a lekari na Neurologiji vranjskog Zdravstvenog centra ustanovili su šlog i preporučili hitnu operaciju, ali ne ovde. Lepo su je smestili u sanitet, na onaj krevet pozadi, a napred do vozača sela su dvojica mladića, ispostavilo se kasnije deca nekih lekara da iskoriste besplatan put do Niša, gde je na Kliničkom centru zakazana operacija nesrećne starice. Elem, nazad uz pacijentkinju, jedva su se smestili njen sin i medicinska sestra, inače veoma važna za ovu priču. Preko njih su i bukvalno bili paketi, verovatno studentrski provijant, i koferi putnika sa prednjeg sedišta.

Od Vranja do Niša put je, i pored svega, protekao uglavnom normalno, a junak ove priče pravi šok doživeo je na ulasku u grad, negde kod zatvora.

„Jao“ – vrisnula je sestra na uvo vozaču kroz onaj šuber – „idemo li mi u Knez Selo ili u Klinički“!? „Idemooo, idemooo, uuuu Klinički“ – posle izvesnog premišljanja odgovorio je majstor. Već besan, zabrinuti sin brzo je shvatio da neprijatnosti, zapravo, tek počinju. „A što sam ja onda ponela uput za Knez Selo“ – retorički je upitala sestra, koja je tek tada prestala da kucka poruke na mobilnom. „Nemam pojma“ – odgovorio je nezainteresovano šofer i rutinski dodao gas: „Idemo u Klinički, a ovi naši neka pošalju uput kasnije“.

Dežurni lekar je, naravno, primio i smestio pacijentkinju, a prema svedočenju njenog sina, slušajući objašnjenje oko pogrešnog uputa, pogledao je u plafon i uzviknuo: „Auu, majku mu, pa ima li, bre, tamo kod vas neko normalan“? Ujdurma je, ipak, nekako okončana a ekipa se, bez dva člana sa prednjeg sedišta, vratila kući. Život piše drame, pa je naš junak posle nekoliko dana autobusom otišao u Niš da poseti majku. Iz busa u bolnicu, tamo iz sobe u sobu, ali majke nema ni u jednoj. Već se pomirio sa tim da se upokojila, i kada je počeo da razmišlja o transportu i ostalim mučnim detaljima, prenuo ga je glas lekara koji je u međuvremenu naišao:

„Ali, zar vam nisu javili iz Vranja, što ste dolazili, majka vam je uspešno operisana, sve je u redu, pa smo je vratili kod vas u bolnicu?!“