KRVARENjE

U petak ujutru, tek da me vrati u stvarnost, počne da mi krvari nos. Sat vremena zaustavljam krvarenje, pa oko 11 sati odem do doktora. Izabranog. Žena me ljudski primi i da mi uput za Ušno. Odem da odeljenje, negde je oko podneva. U međuvremenu, stane i krvarenje. No, ajd neka me pogleda neki majstor. Al oćeš, nema ga doktor, odmori su. Ajd, sačekam. Jedan, sve ubijen, jedva se dovukao do Ušnog, al prošao isto ko ja – čekanje. Drugi i ne pitaju, odma sednu da zauzmu red. I tako, do pola dva. Napravi se gužvica, šta ćeš, bolest ne zna za dane u nedelji niti za naviku lekara da pre vremena napuštaju posao. Pa, petak je, pola dva. Vidimo mi, sada već horda, da onog prebijenog nema da izađe, pa svi unutra. I stvarno, posle dvosatnog prekida, stvar hoda! Priđem ja, dam uredan uput, kad Doktor, lepo u zeleno obučen, kaže da dođem u ponedeljak, jer on popodne radi samo hitne slučajeve. Pa, kažem, ja sam od prepodne. Zaostao, biće, jer dva sata čekam na red koji više liči na gomilu ludaka koji u pustinji traže vodu. Šta da vam radim, kaže, takva su pravila. Mlad, lepo obučen Doktor, i drži se pravila ko pijan plota. Ništa, pođem kući. Al ne lezi vraže, poče nos u sred kruga Bolnice opet da mi krvari. Da se vratim, jer ja sada više nisam samo čekač, nego sam avanzovao do hitnog slučaja? Al šta ako me vrati? Mislim, ako Doktor tako protumači pravila da me proglasi za nedovoljno hitan slučaj? Krenem ka Hitnoj pomoći, ali već mi ozbiljno nije dobro, krvarenje je to! Poče da me hvata strah – neću valjda da umrem tu, na sred Bolnice, ni od koga sagledan? Pa se setim – toliki su drugi tu pomrli, neki zbog nebrige, neki zbog lekarske greške, neki baš možda zbog pravila, pa nikom ništa. Što bi se pa neko za mene brinuo? Neki Doktor, sa svojim pravilima. Stegnem nekako dušu, da se dovučem do taksija i odem kući, da na miru umrem ko čovek. Računam, svejedno je – Doktor ima svoja pravila, al i krvarenje svoja. Jedino ja, u čitavoj priči, nemam nikakve šanse.