Pope, ne vodi politiku

, , , ,

Na pomen imena generala, odjeknu aplauz. On postade kohezini faktor između sveštenika i kuma, između Boga i pastve. Tad se sveštenik okrenu Slađanu: „A, sad skidaj šešir, da te udarim sa bosiljak po glavu i oškropim, ega ti dođe pamet“

Sveti Ilija, 2. avgust, leta gospodnjeg 2012. Deset časova ujutru, stižemo na Braelić, kod škole. Gore kod betonskog temelja crkve Svetog Ilije okupio se narod. Da je seoska slava oseća se po pojanju popa Bobana čiji silan glas se čuje u prečniku od nekoliko stotina metra. Izgleda da kasnimo, donosimo kolač kumu Slađanu Nikoliću koji nas dočekuje šireći ruke: „Aman, ljudi, dođoste li? Gledajte šta mi radi ovaj (pop, prim. aut.)? Kažem mu: „Sačekaj, bre, čoveku, zar slava da krene bez kuma i njegovog kolača? A, on kao za inat, u tuđe guvno vrši. Živci mi vise o koncu, sreća njegova što imamo goste iz Vranja, dolazi i  general Simović, inače zna se“…

Da će biti saborovanja vidi se po postavljenom šatoru od strane vojske i oseća po mirisu vojničkog pasulja, kao i po prisustvu roštiljdžije Dike.

PONOSNI KUMOVI: Slađan ulazi u krug crkve obeležene  temeljima, pored krsta i stola koji simbolizuju oltar. Stavlja kolač i vino na sto, staje sa leve strane. Porodicu Nikolić čine: Slađan, njegova supruga Sunčica, sin Dušan i ćerke: Jasmina, Milena, Sanja, Milica i Jovana. Tu je i zet Saša od ćerke Jasmine, te unuci Mateja i Lena. Jedanaestoro njih, s ponosom, svi, ističu da je ovo veliki dan za familiju. Prošli su, kako kažu „put od siromaštva, pa do dobijanja platenika od „Helpa“ i mogućnosti da radom, proizvodnjom i prodajom povrća žive od sopstvenog znoja“. „Prvi smo započeli kupanje krsta na Bogojavljanje, evo sada, treću godinu kako se ovde ljudski slavi, postadosmo kumovi“, ističe kuma Sunčica.

DOLAZI GENERAL: Neko pali sveće sa strane, neko sluša liturgiju, neko galami… Jedni dolaze, drugi odlaze, treći šetaju u krug… Sakupilo se dvestotinak, uglavnom meštana Barelića i okolnih sela: Nove i Stare Brezovice, Koćure, Gornjeg i Donjeg Punoševca, Viševca, Barbarušinca, Marganca… Mnogi od njih žive u Vranju. Ima i gostiju. Stiže i general Milosav Simović sa saradnicima. Vidi se da ga narod obožava i izuzetno ceni. Kao što reče jedan pored nas: „Mnogo je nekako mil, kao sunce na izgrevku“. Pop nastavlja službu, još silnijim glasom. Ječi Sveti Ilija, mesto na Bareliću.  

PROPOVED:  Pop Boban polako privodi službu kraju. Kao što je red, na kraju sledi i propoved. Ovog puta nema ništa po Mateju niti po Luki, ni po nekom drugom jevanđelsti, već isključivo po popu Bobanu. Pop vidno iznerviran aktivnostima meštana povodom samoinicijative da se nastavi gradnja crkve, viče da ne može da se gradi bez blagoslova, da su temelji udareni na mestu temelja srednjevekovne crkve, i to bez dozvole, jer nije pitan vlasnik, viče da je to greh, da je Barelić nesložno selo, loše selo, sa lošim ljudima, ukazuje da vlada sujeta, zavist, zloba, da takvi kakvi su nikad neće sagraditi crkvu… Kum Slađan, ne može da odoli iskušenju i prozivci, odgovara popu: „Pope, prestani da vodiš politiku, ajde završi sa čatenje, pa idemo dalje, da isteramo red“. Pop se, kome je „fitilj“ poprilično kratak, ustremi prema kumu, kao „ti si jedan od tih, a podeljeni ste u dve grupe, koje ne mogu očima da gledaju jedna drugu“… Kum ga opet upozorava: „Čoveku, ne vodi politiku, idi učlani se u neku stranku pa agituj“. Atmosfera pred usijanjem, pop viče da Slađan skine šešir, ovaj da ne može jer svi znaju da mu je otvarana glava, pop, da izađe iz oltar, Slađan, „ti će mi kažeš“… U presudnom momentu, opomenu ih Sveti Ilija, jer se setiše da je tu general i opazivši ga krenuše putem oproštaja i pomirenja.

KOHEZIJA: Pop Boban, pogleda u generala pa se okrenu verujućem i neverujućem narodu. Izjavi da je tu među njih general Simović, bez čije pomoći ne bi bilo danas saborovanja kako Srbima dolikuje već bi bilo kao i do sada – nikako! Zato je sada sva prilika, da se svi zahvale generalu. Na pomen imena generala, odjeknu aplauz. General postade kohezini faktor između popa i kuma, između Boga i pastve. Pop se okrenu Slađanu: „A, sad skidaj šešir, da te udarim sa bosiljak po glavu i oškropim, ega ti dođe pamet“. Smeh….

TRIDESET GAJBI PIVA: Odlazi se na ručak, Slađan se pokazuje kao pravi srpski domaćin. Dobar organizator je i MZ koja je uputila zahtev za pomoć vojsci i generalu Simoviću. Vojska je postavila šator, stolove i stolice, skuvala vojnički paaulj.

Slađan nam nabraja šta je sve obezbedio da se narod počasti. „Moje su 22 gajbe piva, dakle 440 flaše „pils“, pet gajbe je obezbedila MZ i ministar na vranjski seljaci, Žikica Antanasijević, a još tri su kupili komšije: Trajko, Neško i Dobrivoje. Dakle, upuno 30 gajbe ili 600 flaše „pils“. Od pića doneo sam pet litra „lukovske“ jabukovače, grom joj nije ravan, potom vino dva balona od po tri litra i ledan litar crno, sok, što gazairan što negaziran, 50 litra. Od hrane obezbedio 140 pljeske i 140 kobasice, spremljene na roštilju Dike roštiljdžije. Potom, 40 cvetne pogače, po osam komada, ukupno 320 simita. Za meze: 10 kg. paradajza, po kila krastavica i kupusa, 350 slatkih i 50 ljutih paprika. Za kraj, nekoliko velike tepsije kolača, lenja pita prošarana višnjama“.

Upotrebljeno je 15 kilograma pasulja sa kobasicama, ali nisam siguran za tačnost podataka jer to nije bilo u mojoj nadležnosti“, završava Slađan.

VOJNIČKI PASULj: Narod ovdašnji, a i gosti, vole čist planinski vazduh, piće, meze, pljeske i vojnički pasulj,  posebno. „Vojnički pasulj je nešto najubavo, zašto je tako razmišljao sam dugo, još ranije, kući. I setim se reči dede „solunca“: „On ti, posebno u rat, drži oči napred i pozadi širom otvorene, dok ga jedeš razmišljaš da l’ će je poslednje il’ će je prvo sledeće sledovanje. Da l’ će osmneš il’omrkneš“.., bjašnjava nam čovek koji sedi preko puta nas. „Zato, ne razmišljaj, savetuje nas, pasulj iskusaj kao predjelo, a posle pljesku u mek leb zadeni, da se zasladiš.

BANE KOCKICA: Bane Kockica, lokalni muzičar, postavio sintisajzer  na početku, pored šatora, a napred školsko igralište. Narihtovao sve instrumente i spremno čeka da ubire „porez“ od veselih meštana. Nema struje, malo je nervoze, ali nakon urgencija dođoše električari i otkloniše kvar. Krenu pesma, peva Bane, ali peva i gost Dragan iz Gornjeg Punoševca, pripomaže i Aca iz Marganca, više moralno nego glasovno.

RASTANAK: General i gosti odlaze, Dragan peva: „Morem plovi jedna mala barka“… Nastaje ljubljenje i slikanje za uspomenu. Ode general, odoše viđeniji gosti, nastade idealno vreme da se saboraši potpuno opuste i predaju pesmi igri.

ŽENOOOO: Pesma, para mnoga srca i jetre: „Ne, ne, ne pitaj me ženo o o o, ne pitaj me gde su pare moje, enoooo, dole u kafani, konobari broje“. Pop traži pesmu, onu za dušu: „A ja sam negde rujno vino pio, a ja sam negde s drugom srećan bio“… Ne može da dođe na red. Sledeća je za Dragana iz Viševca, koji viče: „Ajde, Kockice, pogodi me“. Kockica, se smejulji,  kreće da pogađa: „Još sam uvek onaj stari, još me vreme pregazilo nije, šta je čovek onoga trenutka kad prestane da ljubi i pije“. Potom, kolo se vije: čačak, užičko, Emčino, bugarčica, leskovačka četvorka, ma sve u pet-šes’, i ko zna koliko još, vezu stari nogama, pletu deca po taktu, trese se Sveti Ilija…