Veliki prasak je još uvek tajna

„Božja čestica“ objašnjava poreklo mase, ali ne i poreklo naelektrisanja, impulsa, prostora i vremena

Nedavno smo dobili vrlo uzbudljivu vest iz CERNA – najskupljeg i najmodernijeg kompleksa za izučavanje eksperimentalne fizike na svetu – da je otkriven Higsov bozon, tzv. “Božja čestica”. Time bi bilo objašnjeno postojanje i stvaranje kosmosa, galaksije, zvezda, ljudske vrste…

Prof. dr Dejan Stojković, svetski priznat fizičar, dobitnik “Srpskog Nobela” za fiziku za 2011, o tome ima svoje mišljenje:

– Mnogi fizičari se ne slažu sa terminom “Božja čestica, jer postoji mnogo drugih stvari bez kojih život nalik našem ne bi bio moguć. Znači, samo otkriće Higsovog bozona ne rešava sve dileme vezane za kosmos, galaksije, zvezde, život čoveka; zato se on u stručnoj literaturi uopšte i ne upotrebljava u te svrhe – kaže prof dr Stojković i nastavlja – Na CERNU, koji se nalazi na granici između Švajcarske i Francuske, pre par godina je stavljen u rad LHC, što je engleska skraćenica za “veliki sudarač hadrona”. Jedan od prioritetnih zadataka LHC-a je bio upravo pronalazak Higsovog bozona, poslednje čestice iz tzv. “Standardnog modela” koja je još uvek bila neotkrivena. 

STANDARDAN MODEL: Ukratko, “Standardni model” elementarnih čestica je jedan od najvećih dostignuća fizike u prošlom veku. On uspešno objedinjuje sve fundamentalne interakcije koje vladaju u mikro i makro svetu (osim gravitacije)  i korektno opisuje gotovo sve eksperimente u fizici visokih energija urađene na nama trenutno dostupnim energijama.

HIGSOV BOZON: „Standardni model“ predviđa postojanje čestice poznate pod imenom Higsov bozon. Njegova glavna uloga je da svim česticama od kojih smo svi mi napravljeni (elektroni, protoni, neutroni) podari masu, tj. inerciju. Bez Higsa, sve čestice u svemiru bi ostale bezmasene i kretale bi se brzinom svetlosti bez prekida. Takve čestice ne bi bile u stanju da stvore kompaktne strukture kao što su planete, zvezde i galaksije. U takvom svemiru Sunce i Zemlja ne bi mogle da postoje, što znači da ne bi bilo ni života nalik našem, pa ni nas samih. To je jedan od glavnih razloga zašto je drugo ime za Higsovu česticu upravo “Božija čestica”.

DEJAN STOJKOVIĆ
Profesor dr Dejan Stojković, dobitnik je prestižne nagrade „Marko Jarić“ za 2011. godinu, koju domaći naučnici zovu i „srpska Nobelova nagrada za fiziku“.
Rođen je u Vranju, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Kao prvi u generaciji diplomirao je 1994. na Fizičkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao je 2001. godine na Case Western Reserve univerzitetu u Klivlendu, u Sjedinjenim Američkim Dražavama, na kom postoji prestižna grupa za kosmologiju. Dobio je dva postdoktorska radna mesta, na Univerzitetu Alberta u Edmontonu i na Univerzitetu Mičigen u An Arboru. Prvu profesuru Stojković je dobio na Case Western Reserve univerzitetu, a 2007. prešao je na Državni univerzitet Njujorka u Bafalu (SUNY at Buffalo), gde i danas predaje.

DA ILI NE: U naučno-popularnoj literaturi se može naći oštra diskusija o tome da li je termin “Božija čestica” priličan ili ne. Protivnici tog termina sa pravom ističu da Higsova čestica ne objašnjava Veliki prasak (proces u kome je stvoren svemir), nego samo ima ograničenu ulogu da objasni poreklo mase, dok u isto vreme poreklo naelektrisanja, impulsa pa i samih prostora i vremena ostaje van domena Higsove čestice.

RELIGIJA I BOŽJA ČESTICA: Ekstremno religiozni ljudi u potpunosti odbacuju termin “Božija čestica” tvrdeći da su aspekti Boga mnogo komplikovaniji i zagonetniji od ove jednostavne čestice, bez obzira koliko dugo nam je bilo potrebno da je nađemo.

DjAVOLjA ČESTICA: Da, sve dok je čestica bezmasena, ona se kreće brzinom svetlosti. Za takvu česticu tzv. svojstveni vremenski interval je nula, što bukvalno znači da za nju ne postoji ni prošlost ni budućnost, nego samo večna sadašnjost. A, to su osobine koje se obično pripisuju prosvetljenim samospoznatim entitetima. Po ovom argumentu, trenutak kad su čestice dobile masu je upravo trenutak kad su pale na niži nivo postojanja.

NOBELOVA NAGRADA: Ovakav timski sistem rada je apsolutno neophodan, ali je sigurno vrlo nezgodan prilikom utvrđivanja zasluga pojedinaca. Higsovo otkriće je sigurno vredno Nobelove nagrade, ali sada uopšte nije jasno ko će tu nagradu dobiti. Pravila Nobelovog komiteta nalažu da najviše tri osobe mogu da podele nagradu, a nemoguće je izdvojiti tri osobe iz mora zaslužnih ljudi.

PITER HIGS: Ako čak i zaboravimo na eksperimentalce i damo Nobelovu nagradu samo Piteru Higsu (čoveku čije ime nosi ova čestica), odluka ne bi bila najpravičnija jer je nekoliko ljudi (više od troje) jednako zaslužno za formulaciju ove teorije šezdesetih godina prošlog veka. 

INTERNET NA CERNU: Da, upravo tako, malo je poznato da je Internet izmišljen upravo na CERNU. Na početku je to bila mreža razvijena samo za unutrašnje potrebe CERNA, a onda se proširila na ceo svet.

DOBITAK OD NAUKE: Vrlo često citiram Roberta Vilsona, prvog direktora Fermilaba, najvećeg akceleratora pre CERN-a, koji se nalazi u Čikagu. Kada je Fermilab pušten u rad, on je pred Kongresom imao svoje izlaganje. Jedan kongresmen ga je pitao kako će ovaj akcelerator da pomogne odbrani zemlje, a Vilson je odgovorio: „Ne znam da li će pomoći odbrani naše zemlje, ali će sigurno da napravi našu zemlju vrednom odbrane.“

Ako imamo dobre fundamentalne naučnike, imaćemo dobre i primenjene naučnike, one koji prave nove materijale, razvijaju nova oružja, onda ćemo da imamo dobre inženjere, dobre profesore na univerzitetima, profesore u srednjoj školi itd. Ako odsečete taj vrh, tu glavu društva, jeste, uštedećemo neki dinar na kraći rok, ali ćemo platiti milijarde kasnije.