Što vidim očima, to napravim

Radost je kad imamo posla, kad popravljamo oružje mušterijama i kad poteče rakija bez koje teško se živi u ovim surovim planinskim uslovima

Dragi Mitić (46) iz planinskog sela Lipovac, iznad Vranjske Banje, jedini je oružar u kraju. Popravlja sve vrste oružja, posebno staro, a zna i dosta toga da poboljša, posebno staro oružje. Zatičemo ga u radionici, koja je pored prostorije u kojoj je založen zidani bakarni kazan iz kojeg treba da poteči šljivovica od domaćih džanarika. Ispod trema, dok odjekuje zveket čekića, čuje se pesma Dragijeva: „Ja sam, ja, Jeremija“…

– Za našu kuću, radost je kad imamo posla, kad popravljamo oružje mušterijama i kad poteče rakija bez koje se teško živi u ovim surovim planinskim uslovima. Problem je što ne može da se skrasi u bure, nego je popijemo presnu. Ko da čeka da požuti, danas je svaki dan života mnogo skup – počinje priču Dragi.

Dok sedamo na tronoškama da odahnemo od vrućine koja i na planini ne posustaje, Dragi sa sinom Aleksandrom izrađuje novi kundak za lovačku pušku mušteriji iz Vladičinog Hana.

– Slomio mu se prilikom zimskog lova na divlje svinje. Donese sliku i kaže: „Hoću ovakvu“. I dobiće – kaže Dragi.

Od oružarskog zanata izdržava porodicu, ženu Vesnu (45) i sinove Dalibora (20) i Aleksandra (15).   

– Sadimo malo krompira, pasulja, tu ispred kuće, pa ako se rodi i Bog sačuva, imamo za zimu. Vreme se stalno menja, planina je ovo, ako naiđe neki gradonosni oblak sve nestane za par minuta. Zanat je suvo zlato, nema preterano puno posla, ali pošto sam jedini na velikom prostoru od Vladičinog Hana do Bujanovca i šire stalno nešto radim, pa kane koji dinar, koliko da se preživi – priča Dragan i pokazuje sinu Aleksandru šta da uradi oko kundaka.

VUCI I GLASANjE
Pitamo Dragija da li je izašao na đurđevdansko glasanje, u koga najviše poverenja ima, ko bi mogao da najbolje reši probleme planinskih sela. Oštrouman, gleda nas ispod oka i spremno odgovara:
– Glasao bih rado, ali desilo se da zaboravim u koji je dan i propade moj glas. Pa, nešto mislim, da li možemo da trpimo posledice zbog toga? Ne ja, nego država. Planinsko selo najbolje će vuci da oporave, što ne može da utekne ima da podave, ali čuo sam da za njih ne može da se glasa – kaže Dragi.

Aleksandar je prihvatio da nastavi porodičnu oružarsku tradiciju, što raduje Dragija i Vesnu.

U selu i čitavoj okolini, od Vranja do Banje, od Surdulice i Vladičinog Hana do Bujanovca i Trgovišta, znaju ih po nadimku – Puškari.

– Zanat je doneo u kuću moj pradeda Kitan koji je 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, zarobljen i odveden u Austriju. Rat je proveo u austrijskom zarobljeništvu i tamo izučio zanat. Kad se po završetku rata vratio i počao da popravlja oružje, ali i da ga izdrađuje udario je čvrst temelj porodici, jer zanat je za planinska sela značio da neće biti gladi u kući, da će biti para, stoke i ostalog – priča Dragi.

Oružarstvo je tradicija u njegovoj porodici: od pradede zanat je izučio deda Milten, a potom njegov otac Dobrivoje.

– Otac je počeo da me uči od moje šestnaeste godine, kao i ja sada sina Aleksandra. U našoj kući nije se učilo više od osam razreda osnovne škole, ali zanat obavezno. Zato mi oči gledaju u Aleksandra, jedva je završio osnovnu, ali dosta je, zna da se potpiše i naplati mušteriji koliko treba. Šta će mu više, ima da mu je glava izluftirana i laka – ističe Dragi.

U kući Mitića, koja je na brdu, jedina u mahali, do koje treba truda da se dođe, posebno u otežanim vremenskim uslovima, čuje se od ranih jutarnjih časova do kasne večeri zvuk čekića o nakovanj, popravljaju se lovačke puške, karabini, razne vrste pištolja, „papovke“ i poluautomatske puške.

– Sve što vidim očima to mogu da napravim. Dok nije došla ova „demokratija“ radio sam u „Jumku“ u Vranju, a oružarstvo je bilo dodatni posao. Imalo se, živelo lepo, ali propade fabrika i sada preživljavamo, hvala Bogu i zanatu. Imamo nešto malo kokošaka i kozu. Nemamo hranu za kokoške, a tu su i lisice. Za stoku treba dobro obezbeđene prostorije, a mi ih nemamo, jer vukovi su ovde domaće životinje. Ipak, svoju decu učim da ne kukaju i ne žale se, već da su srećna i zadovoljna, da se svakog jutra zahvale Bogu što su živa i zdrava – kaže Dobri.

Osim oružarstva, zna i da uradi sitne kovačke poslove, kao i da zavari kad se nešto polomi, posebno na traktorima.

– Sve što čovek zna donosi korist, posebno ovde u planini. Klepam raonike, motike, kopače, sekire… Varim lance za traktore, polomljene osovine, ma svaštarim i sve što zaradim ide na hranu, a ono što ostane je za decu da kupe u Banji na buvljoj pijaci i obuku se – navodi Dragi.