Trista Vranjanaca

, ,

Božepomozi, samo da ne bude po onoj Čerčilovoj: „Ako iz nekih razloga problem ne možeš ili nećeš da rešiš, samo osnuj radnu grupu“

– Vranjsko pozorište, naše pozorište, živeće – kaže Nebojša Cvetković, direktor jedne od najznačajnijih kulturnih institucija u Srbiji – i nikakvoj vatri nećemo dozvoliti da taj život prekine. Nikada.

I dok se dim i garež mučki, mafijaški zapaljenog vranjskog pozorišta u noći 2. jula još sleže po ulicama Vranja i dušama vranjskih posvećenika boginji Taliji, sa svih strana stižu optimističke najave rekonstrukcije vranjskog teatra. Koliko je, međutim, to realno, u aktuelnim okolnostima krize i opšte besparice, kada je građanima Vranja i Srbije ugrožena i sama egzistencija, koliko se može odvojiti za esenciju?

ANIMIRANjE JAVNOSTI

Prvi su reagovali vranjski pozorištnici. Već 3. jula, dan nakon paljevine, održana je vanredna sednica Upravnog i Nadzornog odbora pozorišta, na kome je najvažnija tačka bila „Mere za animiranje javnosti o što bržem pokretanju inicijative za obnovu pozorišta“, koje uključuju obraćanje gradonačelniku i Gradskom veću sa inicijativom da se formira odbor koga će činiti stručni ljudi iz oblasti arhitekture, građevine, zaštite spomenika kulture; da se simbolično na zapaljenoj sceni pozorišta održi proba započete predstave „Narodna drama“ i pozove javnost kako bi se svi uključili u plemenitu i humanitarnu aktivnost obnove pozorišta; da se od Gradske uprave zatraži obezbeđenje adekvatnog prostora u kojem bi se nastavio rad na predstavi „Narodna drama“; da se na različitim lokacijama u gradu igraju pozorišne predstave tokom celog leta; da se pri Upravi za trezor otvori poseban namenski račun za donacije; da se sa Telekomom pokrene akcija za SMS poruke-donacija za obnovu pozorišta; da Gradska uprava pomogne gostovanje našeg ansambla u pozorištima širom Srbije koja bi nam ustupila svoju scenu kako bi se održao postojeći repertoar i ansambl sačuvao u punoj kondiciji.

– U strašnoj tragediji – kaže Cvetković – ostali smo bez scene, bez hale, ali ne i bez duha. Odlučni smo u nameri da ne posustanemo, i podsetimo Vranjance da je klicu pozorišta jednom bačenu u njihovom gradu teško uništiti. Epilog je sasvim jasan – ponovo postavljanje ovog džina južnosrpske kulture na zdrave noge. Na prvom mestu, neophodno je formiranje odbora za za obnovu pozorišta. Sledi uvid u stanje same zgrade pozorišta, u stepen oštećenja; bez toga, ne možemo znati šta nas dalje očekuje – da li će pozorište biti samo rekonstruisano, ili izgrađeno iz temelja. Finansijski stručnjaci u odboru moraju dati prve procene potrebnih sredstava, sa kojima će se kasnije nastupati kod zainteresovanih dobrotvora i donatora. Sa svoje strane, pozorište će nastaviti da radi ono što najbolje zna i ume – baviće se glumom, predstavama, umetnošću. Sve su ovo hitni zadaci, te sam apelovao na gradonačelnika i Gradsko veće da sudbinu pozorišta predaju u ruke profesionalcima.

Na (i bukvalno) vrelom talasu optimizma, u medijima su se pojavili naslovi tipa „Vranje dobija novo pozorište“, ili „Vranje dobija pozorište do 31. januara 2013“. Informacije su zasnovane na zaključcima prve sednice koju je 9. jula održalo Gradsko veće u novom postizbornom sastavu, a na kojoj je formiran Organizacioni odbor za obnovu vranjskog pozorišta. Odbor broji dvadeset članova, na čelu mu je novi gradonačelnik Zoran Antić, zamenik je Dejan Tričković, predsednik SG, a sekretar Tanja Spasić, sekretar GV. Između ostalih, tu su i narodni poslanici, načelnik okruga, predstavnici privrednih subjekata, medija, arhitekte, građevinci, pozorištnici… Zadatak Odbora je da pripremi projektnu dokumentaciju za obnovu pozorišta, pronalaženje izvora finansijskih sredstava potrebnih za obnovu, animiranje šire javnosti preko sredstava javnog informisanja za uključivanje u finansiranje, kao i pronalaženje donatora i insistiranje kod nadležnih ministarstava za finansijsku pomoć. Božepomozi, samo da ne bude po onoj Čerčilovoj: „Ako iz nekih razloga problem ne možeš ili nećeš da rešiš, samo osnuj radnu grupu za njegovo rešavanje“.

GOSPODINE MINISTRE…
Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš, urgentno je, na ruke ministru kulture Predragu Markoviću, uputio dopis o požaru u vranjskom pozorištu, na dve gusto kucane strane, u kome naglašava da je reč o kulturnoj instituciji izuzetnog značaja i zaštićenom kulturnom dobru.
„Gospodine ministre“, kaže se između ostalog u dopisu, „kao što se iz napred izloženog vidi, Pozorište u Vranju je jedna od najstarijih institucija kulture u Srbiji, koja egzistira punih 120 godina. Od gradonačelnika Vranja informisani smo da još uvek, nakon požara, predstavnici Ministarstva nisu obišli ovu instituciju kulture. Ovim putem Vas pozivamo da zajednički izvršimo njen obilazak i iz delokruga naših nadležnosti pružimo svu moguću podršku i pomoć za njenu što bržu i uspešniju obnovu i revitalizaciju“.
Do dana današnjeg nije stigao nikakav odgovor Ministarstva.

No, već ima i konkretnih pomaka – generalna direktorka „Dunav osiguranja“ Milenka Jezdimirović sa saradnicima, obišla je zgarište vranjskog pozorišta, i ocenila „da se radi o milionskoj sumi koja nekoliko desetina puta premašuje godišnju polisu osiguranja i pokriva dobar deo ukupnog iznosa predviđenih sredstava za izgradnju novog pozorišta“. Prema nezvaničnim podacima, radi se o sumi od oko 40 miliona dinara. Već je postignut dogovor da Program EU PROGRES finansira izradu projektno-tehničke dokumentacije.

VOLjA I PARE

Deluje imresivno, ali ni to neće biti dovoljno za revitalizaciju pozorišta. Po Zapisniku o saslušanju svedoka, od 4. jula, pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Vranju Vladanom Mićovićem, predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu Miomir Stojanović, diplomirani arhitekta-konzervator i mr Dragan Zlatkov, između ostalog su izneli i sledeće zaključke – „požar je u celosti uništio pozorišnu dvoranu, klupske prostorije na prizemlju i spratu i ulazni hol pozorišta, kao i delove scenskog prostora u manjoj meri. Zidne mase pozorišne sale i klupskih prostorija u starom delu sale, nemaju znatnija strukturna oštećenja i u dobroj meri su očuvane. Ono što je svakako moguće i neophodno u ovoj fazi sanacije je: upravni deo pozorišta može se raščišćavati i mogu se preduzimati mere na osposobljavanju instalacija uz uslov da isti fizički bude odvojen lakim pregradama od gipsanih ploča ili podzidavanjem sipureks blokova, opeke, ili drugim pogodnim građevinskim materijalom od pozorišne dvorane i preostalog dela pozorišta koji je stradao u požaru. Radove izvesti po sledećim fazama: uklanjanje nagorelih delova krovne konstrukcije i krovnog pokrivača uz eventualno minimalno oštećenje delova zidne mase; uklanjanje nagorelih delova međuspratne konstrukcije i podne konstrukcije galerije i klupskih prostorija; uklanjanje podne konstrukcije, podne podkonstrukcije pozorišne dvorane i dela binskog i podbinskog prostora; čišćenje podrumskih prostorija ispod dvorane i dela bine“.

Sitnica. Međutim, Stojanović je još veći optimista od prethodnika.

– Ma, kakav 31. januar 2013? Garantujem da bi građevinski radovi na pozorištu mogli da se završe do oktobra, do „Borinih pozorišnih dana“. Samo su dobra volja i pare potrebni, a građevinski deo posla iznosio bi oko 800.000 do milion evra. Tu, dakle, ne uračunavam ono što pozorište čini tako složenim mehanizmom – svetlosni park, tonski studio, garderobe, šminkernice, stolarsku i kaširersku radionicu, prostore za adekvatno čuvanje fundusa dekora, garderobe, rekvizite, enterijere kluba i foajea…

Po grubim računicama, sve to bi koštalo još duplo.

– Dobro je – smatra Stojanović – što je Odbor osnovan, neko mora da bude obavezan. Ali, telo je glomazno i heterogeno; trebalo bi, u sklopu tog šireg tela, oformiti uže stručno telo sa pet do sedam ljudi, koje bi se bavilo isključivo operativom revitalizacije pozorišta. Zavod u tom smislu može da ubrza stvar, i da je pojeftini, jer poseduje bogatu tehničku dokumentaciju vezanu za pozorište. Utoliko bi adminstrativni postupak oko dozvola, kao i troškovi, bili značajno smanjeni. Projekat bi mogao da bude gotov za mesec dana, taman dok se ne završi raščišćavanje prostora. Neophodne uslove, propisane zakonom, u stanju smo da ispunimo odmah. Ali, ponavljam, neophodan uslov je novac.

E sad, gde ga u Vranju, ekonomski i finansijski devastiranom, naći? Pozorište će igrati svoje predstave, beogradski pozorišni gigant Atelje 212 daje i logističku podršku, i scenu, general Milosav Simović ustupa prostor Doma Vojske, postoji bina u nikada nezavršenom Domu kulture, ma, može se poput nekadašnjih putujućih pozorišta igrati u kafanama, na otvorenom prostoru, treba vam samo par buradi i fosni. Ali, šta sa antropološkom institucijom pozorišta, žarištem javnog i kulturnog života sredine u kojoj deluje? Ko će, kao 300 Spartanaca na Termopilima („Ognjena kapija“), koji su od varvara odbranili Heladu, ko će biti tih 300 Vranjanaca, da napune 300 mesta, koliki je bio kapacitet sagorelog gledališta, spremnih da u plemenitoj borbi protiv divljaka, makar i sagore?