Beleg o ljudima sa biranim mukama

PROFIL
Djorđević Dušan (1955, Vranje), novinar, objavljene knjige: Drame (drame, 1999), Kila do kolena (aforizmi, 2003), Škola za patriote (roman, 2004), Poštena kurva (aforizmi, 2006), Stočni vagon (roman, 2008), Magareći ujed (aforizmi, 2009), Da pukneš (aforzmi, 2011, u koautorstvu).

Dušan Djorđević, književnik i novinar, dobio je drugu nagradu za fantastičnu kratku priču „Djavolja sačma” na međunarodnom konkursu koji je organizovala prestižna beogradska Internet stranica „Belegbg“. Djorđević je zastupljen je u preko 20 antologija i zbornika kratkih priča i aforizama.

Šta vas je navelo da se okrenete fantastici?

– Živimo u vremenu kada odgovore tražimo na  nebu, u zvezdama, galaksijama, kosmosu. Kako neko lepo reče, rodili smo se iz sna jedne zvezde, postali od zvezdanog praha, na zvezde se ugledamo, ka njima stremimo. Sve to može da razbukta  maštu koja oslobađa od prizemnih kulturoloških stega koje su nametnute čoveku preko kvazinacionalnih prostituisanih kulturnih obrazaca. Današnji mladi ljudi, oni koji žele da izađu iz filosofije stada, da osete slobodu i snagu uma, čvrsto stoje iza onog što čitaju, a potom i onog što stvaraju.

Da li je stvoren kulturološki antipod između „učitelja“ i „učenika“?

– Posledice su uveliko vidljive – kulturnog obrasca nema, a nije ga bilo ni ranije. Učenici su u prednosti, jer im većina dosadnih profesora-papagaja, koji  nakon pauza za kafu, lisnato testo i jogurt, prepričavaju štivo iz lektire, propisano plata radi, iz andregraund nacikulture, nije dorasla.

O kakvom se, danas, kulturnom obrascu radi?

– Sve je čvrsto sazdano na floskulama interesnih grupa koje ispred sebe isturaju političke sekte. Navešću samo neke: ko je pošten taj je glup, ko je dobar taj je naivan, ko je tolerantan on je izdajnik, ko je pristojan on je peder, ko čita knjige taj je budala, ko ima samoinicijativu on je neposlušan. Sve što bi trebalo da bude lepa stvar, kod nas je uvreda. Iz takvog kulturnog obrasca snagom prostakluka i sirove inteligencije izlaze poluintelektualci, koji se kriju iza  populističke kulture kako bi što pre došli do vlasti i krunisali je  banalizacijom materijalnog bogaćenja i promocijom moći.

Na šta nam ukazuje „Djavolja sačma“?

– Imao sam potrebu da ostavim zapis, o nevidljivim ljudskom oku koje beleži belege i tajanstveno zračenje iz njih, posledice na ljude, posebno na većinu kojima je životni put – put izabranih muka. O znaku jednakosti između naglog  uspona i naglog pada čoveka. Da li su belezi na temenu, ispod grkljana, ispod miški, na butinama, ili peti, nije bitno, suština je da su posledice duboko u čoveku. Njihovo mesto skrivanja su misli, utočište psiha. Oni o kojima ja progovaram, o ljudima sa biranim mukama, nisu napušteni do kraja. Njima se daje šansa da u bezizalazu vide nadu za izlaz, da se kao svako dete dive zvezdama, da ih iznova posmatraju u njihovoj veličini i snazi, da shvate koliko je veličanstvena njihova smrt, kao što je i život koji vode. Literatura daje šansu onima koji na vrhuncu moći, čija je suština „kamenčić koji žulja u cipeli“, sebi ne daju nikakvu.  

DjAVOLjA SAČMA
Vidar Daba je pao u trans. Igrao je njišući se levo-desno. Pravio je krugove oko mene. Altana, njegova žena, svirala je, udarajući se rukama po zadnjici. Vrh noža je obigravao oko mog vrata.
– Belezi drčnih predaka su ti majčino mlekce zatrovali! Odrekni se njihove poslednje kapi krvi, spasi svoju nerođenu decu! – Daba je psovao moju pomešanu zlu krv.
Liznuo je nož, poljubio me u čelo i odložio ga. Stavio je deset plesnivih zrna na moje teme i pljunuo šest puta sočno, šest suvo, šest prazno i sve to naopačke, a zatim izlio lončić sa vrelom vodom na mene. Dlake od mačaka slile su mi se niz vrat. Daba je otvorio prašnjavu kutiju sa mrtvačkom glavom i izvadio mast od najfinije buđi. Namazao mi je teme i vrat. Od velikog smrada bol je odmah prestao, ostao je samo mali ožiljak ispod grkljana.
– To je to! Zaustavili smo đavolju sačmu gde treba. Glava je za sada na sigurnom. Dođi sutra da sve ponovimo. Stvarno, ima nade! – radovao se je Daba.
Jedva sam obuo cipele, ispunjene mačjim izmetom. Otišao sam bez pozdrava, da se ne vratim nikad više. Vredelo je ići kod Dabe. Poverovao sam u izlaz posumnjavši u bezizlaz. Poverovao u put, svoj put i svoje noge. Bila je to mala, ali dovoljna količina leka, koja je počela da deluje. Mali ožiljak ispod grkljana potvrđivao je to.
Dušan Djorđević