Čitaoci su moja mera

Tantal je bio kažnjen trostruko, a nas kažnjavaju tema, prikupljanje podataka, vremenski okvir, sagovornici, dokazi, ograničeni prostor, urednički kriterijumi, i sve tako do onog strašnog suda – javnog mnjenja – priča Buca

Dragan Milošević Buca iz Surdulice – u novinarstvu je punih 35 godina. Rođen je 4. aprila 1956. godine u Vranju, a prvi njegov naslov u novinama je osvanuo 6. juna 1977. Od tada je napisao i objavio nekoliko hiljada vesti i izveštaja, ljudskih priča, preko 1.000 reportaža o znamenitim ljudima, ispratio je sve sportske ekipe i asove jugoslovenskog i srpskog sporta na vlasinskoj visoravni, a povrh svega igra dve zanimljive uloge u dve pozorišne predstave. To bi bio kroki za novinarski portret najstarijeg surdulićkog i jednog od najstarijih novinara juga Srbije.

Prošle subote je Buca (kako ga oslovljavaju poznanici), proslavio svoj jubilej sa kolegama i prijateljima iz Surdulice, Vranja i Beograda. Bilo je sete, prisećanja, uspomena, naravno i poklona, jer 35 godina istrajavati u profesiji čija je prva asocijacija stres, u kojoj čoveka prvo izdaje sopstveno srce, zaslužuje i više od toga. Jednu rečenicu sa te večeri, ako ne drugi, pamtiće sam slavljenik.

– Ovaj jubilej Dragana Miloševića nas u Udruženju novinara je zatekao. Pitali smo se čime da kažemo ono malo – hvala. I dogovorili smo da to hvala bude „Povelja UNS“, koja će mu biti dodeljena prvom prigodnom prilikom – rekao je te večeri Petar Jeremić, predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS). 

U nastavku, kao i na svakoj drugoj svečanosti priče, prepričavanja, dosetke, anegdote… 

– Prvi naslov ispod koga je stajalo moje ime  štampale su 6. juna 1977. godine tadašnje „Surduličke novine“. Bio sam tada student Pravnog fakulteta u Nišu. U duhu vremena u kome se sve to događalo, u kome sam i ja novinarski vaskrsao, „razgovarao“ sam sa Titom. Danas nema onih „Surduličkih novina“, tadašnjeg organa Socijalističkog saveza radnog naroda, a nema ni Tita – priseća se Milošević.

Kaže da je napisao mnogo, ali da je svaki od tekstova priča sebe, šta god da je bila tema. Bilo da se radi o događaju koji treba samo registrovati u formi vesti, o pukom izveštaju, o nekakvoj svečanosti, reporterskom zapisu o nečemu što se retko viđa i retko doživljava, bilo da je u pitanju ljudska sudbina, tragedija, bol, nepravda, na kraju hronika sa žrtvama ili mirisom kriminala…

– Kada god sednem da nešto napišem, prvo što mi na pamet padne je čitalac, slušalac ili gledalac, kome namenjujem redove, reči ili sliku. Zašto? Više je razloga. Najpre, taj čitalac, slušalac ili gledalac je moja mera, moj odnos prema stvarnosti, ona linija koja spaja ili razdvaja. Verujte mi da se prema njemu odnosim sa dužnim poštovanjem. Drugo, on je moj sudija, moj korektor u životu, moja savest da se u bilo čemu ne pretera – kaže Milošević.

Ali, pri tome, muči ga činjenica što taj čitalac, slušalac ili gledalac nikada ne zna i nikada neće saznati za stresove od momenta kada novinar „dobije“ temu, do „susreta“ teksta sa publikom. Taj put stvaranja informacije, to vreme koje protekne dok naslov ne ugleda svetlost dana, to je nešto što je samo novinarsko, beskrajno tajnovito, stresno, puno žuči, neizvesnosti, nereda ili harmonije.

– To je ono što ni jedan novinar na svetu nije napisao, što nisu objavile ni jedna novine, ni jedan radio, ni jedna televizija i ni jedan veb portal. Novinari često kažu da se taj put ili to vreme zovu „Tantalove muke“. Tantal je bio kažnjen trostruko, a novinara kažnjavaju tema, prikupljanje podataka, vremenski okvir, sagovornici, dokazi, ograničeni prostor u mediju, urednički kriterijumi i aršini i sve tako do onog strašnog suda – javnog mnjenja – prenosi Milošević svoja iskustva. 

ZA KOGA JE PISAO
– Vesti, informacije, izveštaje, priče, reportaže, beleške, komentare … od 1977. go danas, objavljivao sam u: “Surduličkim novostima”, niškim “Narodnim novinama”, niškom časopisu “Gradina”, kao vojnik u sarajevskom narodnom borcu, zatim u beogradkim listovima “Politika ekspres”, “Večernje novosti”, “Blic”, “Glas javnosti”, “Sport”,, i u redakcijama Prvog i Drugog programa Radio Beograda. Iz Surdulice je bio izveštač za: “Vranjske novine”, “Slobodnu reči”, “Radio Vranje”, “Televizija Vranje”, “Vranjske” i Agenciju “Vranje press”. U Surdulici sam počeo sa “Surduličkim novinama”, nastavio sa Ton I Gold radiom i sada sam “Surduličkoj TV”, koja emituje svoj program na jednom kanalu Kablovske TV u iščekivanju dozvole za rad surduličkoj TV, od strane Republičke Radiodifuzne agencije – kaže Milošević 

Kaže takođe da je davno naučio da ne postoji novinar koji je napisao tekst kojim su svi zadovoljni i kao ilustraciju navodi onu anegdotu o ženi čijeg muža čeka smrtna kazna.

Negde, u nekom sudu, okupili se novinari na izricanju presude višestrukom ubici. Dok čekaju raspričali se oni, pljušte vicevi i smeh. „Lepo, vi se gospodo tako slatko smejete, a moga muža za nekoliko minuta čeka smrtna presuda. Bože, kakvi ste to vi ljudi, čudi se žena, a jedan od novinara odgovara: „Gospođo, mi nismo ljudi, mi smo novinari“.

Milošević ne prestaje da se priseća.

– Pa, možda ono što mi novinari svakoga dana živimo, a što bi oni kojima se obraćamo barem trebali da znaju: mi kratko živimo, uvek smo na zadatku, nemamo radno vreme, živimo neuredno jer nikada ne znamo kada ćemo udovoljiti želucu, po pravilu visok pritisak, bez daljeg imamo i šečer, uvek isterujemo pravdu za druge, a nikada za sebe, imamo bedne ili nikakve honorare, – reče slavljenik.

A na otrcano novinarsko pitanje šta smo zaboravili da pomenemo, Milošević se skoro uozbilji, pa će onako u cugu.

– Zapiši: posle novinarstva, moja druga ljubav je pozorište, Srećan sam što igram u predstavama amaterskog pozorišta „Barija“ u Surdulici. Tamo me je doveo i neki drugi život mi udahnuo moj veliki prijatelju, u Srbiji poznati glumac i odskora reditelj Dragan Stanković iz Vranja. Hvala mu za ovaj čin koji je u potpunosti ispunio moj život – kaže na kraju Dragan Milošević