Nađi sponzora, što si se udala za bednika

, , , , , ,

Citat iz naslova samo je deo uvreda kojima je šefica Slađana Jovanović godinama obasipala podređene radnike a reči poput „živi neradnici, stoko, platićete vi meni“ omiljeni su deo njenog vokabulara

Nakon što je pre dva meseca grupa od desetak radnika otpuštena kao tehnološki višak, početkom juna u fabrici čokolade „Simka“ ponovo ista situacija. Kako tvrde radnici, mahom žene, koji su od pre neki dan na ulici, šefica proizvodnje Slađana Jovanović već nekoliko godina primenjuje isti scenario – višemesečnu psihičku torturu, fizičko iznurivanje prekovrenim i smenskim radom, skraćivanje radnog vremena na četiri sata, korišćenje godišnjeg odmora pod prinudom i, na kraju, otkaz bez najave. „Ko vam je kriv što ste se udale za bednike“, „sad možete da vrtite tašnice“, „baš me briga što ste samohrane majke“ – samo je deo uvreda kojima ih je častila pre nego što ih je otpustila sa posla.

KAKO SE MUZE

Iako su duže vreme, kako tvrde naše sagovornice, primale platu od oko 17.000 dinara (prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, neto minimalna mesečna zarada u Srbiji iznosi oko 21.000 dinara – p.a.) nije im padalo na pamet da se bune, jer uvek je bilo primera oko njih koji su pokazivali kako se u tim slučajevima prolazi. To potvrđuje i Dragana STOILKOVIĆ, koja navodi da im niko nikada nije pojasnio na koji način se sastavljaju spiskovi za otpuštanje, ni ko je taj koji vrši odabir i deli radnike na podobne i one druge.

– Godinama sam gledala šta se dešava u „Simki“ jer sam tamo radila od 2008. godine i postalo mi je savršeno jasno da spiskove „za odstrel“ pravi šefica. Svako ko bi joj postavio bilo kakvo pitanje, bilo da se radi o plati ili prekovremenim neplaćenim satima, našao bi se na spisku. Psihička tortura koju je ta žena sprovodila nad radnicima je meni nepojmiva – svedoči sagovornica.

Prema njenim rečima, više puta joj je šefica produžavala smenu namerno po nekoliko sati, a sve pod izgovorom da nije došao radnik koji treba da je zameni:

– i nikada mi, naravno, nije upisala te radne sate i samim tim to mi nikada nije bilo plaćeno, pa sam mesečno dobijala oko 8.000 dinara – kaže Stoilkovićeva.

Njena koleginica Ljiljana ZEČEVIĆ u „Simki“ je radila od otvaranja 1998. godine i kaže da se odlično seća šta joj je, kada je postavljena za šeficu, Jovanovićeva kazala kada joj se jednom požalila na uslove na poslu.

– Kada mi je rekla: „Ja tačno znam koliko mogu od koga da izmuzem“ bila sam uznemirena, ali sam se ubrzo uverila da je to njen savakodnevni rečnik. Uslovi u pogonu su strašni, jer imamo ventilatore koji nas bukvalno „razbijaju“, leti nam i kosa i odeća, bolesni smo i prehlađeni stalno, a čim se požalimo, zna se šta sledi.– kaže Zečevićeva.

 U perionici kalupa, nastavljaa ona, vlada neverovatan smrad i prljavšina, jer u „Simki“ štede na deterdžentima i sredstvima za dezinfekciju:

– U toaletima nema papira, radnici plastične rukavice za jednokratnu upotrebu nose danima, a šefica čokolade pipa rukama… Kada sam jednom rekla da mi je plata jako mala i da ja ne bežim od posla, ali moram više da zaradim, odgovorila mi je: „Ko vam je kriv što ste se udale za bednike“ – ogorčeno priča Ljiljana.

MOŽE MI SE

Vrlo slično je iskustvo i samohrane majke Dragane NOVKOVIĆ, s tom razlikom što je ona zbog svoje specifične situacije sve to mnogo teže podnela.

– U „Simki“ se ne vrednuje rad i ako ste ulizica i cinkaroš šefici, lepo ćete proći, ali ako niste takvi vrlo brzo ćete biti najureni. Plata mi je bila bedna i tražila sam da radim i treću smenu i prekovremeno, samo da bih poboljšala svoj materijalni položaj. Ali, kada sam videla da mi se to ne plaća pitala sam šeficu zbog čega i da li ona zna kako ja živim, a ona mi je odbrusila: „Šta me briga što si samohrana majka, misliš li ti da ne možeš da dobiješ otkaz. Nađi sponzora ako ne možeš da se izdržavaš“– priseća se Dragana, radnica „Simke“ od 2008, koja je za sve muke „nagrađena“ sa 35.000 dinara.

Još jedna samohrana majka iz „Simke“ Aleksandra TASIĆ, koja je tamo radila od 2007. i za to dobila svega 26.000 otpremnine, navodi da je šefica na nju imala poseban pik i da je nikako nije podnosila jer se često bunila, borila za svoja prava i žalila na sindikat.

– Ona je jedan neverovatan talenat za zlostavljanje, baš onakav kakav neguje „Simpo“, ali pošto „ima leđa“ i štite je direktori iz Beograda, koji znaju sve šta ona radi i to odobravaju, ona se ničega i nikoga ne plaši. Kada bi me videla da recimo dođem kolima na posao, odmah bi me zvala na razgovor i počinjala bi tirada: „Molila si me da radiš, kažeš nemaš leba da jedeš, a na posao dolaziš kolima, stoko jedna“ – ističe Aleksandra.

BEZ ODGOVORA IZ SIMKE
U vezi sa optužbama otpuštenih radnika poslali smo pitanja rukovodstvu  «Dunje», kompanije registrovane u Beogradu u okviru koje posluje vranjska Simka, ali do zaključenja ovog broja novina odgovore nismo dobili.
Slobodanka KARANFILOVIĆ, šefica Odseka inspekcije rada u Vranju kaže da je u Simki utvrđeno niz nepravilnosti:
– Utvrdili smo da su njihove zarade bile ispod republički dozvoljenog minimuma i da je bilo kršenja zakona kada govorimo o prekovremenom radu i plaćanju istog, kao i o dužini trajanja samog radnog vremena. Zbog toga smo podneli krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu i prekršajnu prijavu Prekršajnom sudu protiv generalne direktorke «Dunje» Branke Stanković. Što se tiče mobinga, za to je nadležna Inspekcija rada u Beogradu gde je «Dunja» registrovana. Njima smo prosledili predmete radnika koji su nam se obratili još pre više od mesec dana, ali nikavu povratnu informaciju nemamo – kaže šefica odseka Inspekcije rada u Vranju Slobodanka KARANFILOVIĆ.

Njihov kolega Goran STANOJEVIĆ, koji je otpušten u prošlogodišnjem turnusu, a radio je u „Simki“ od 1998. i za to „nagrađen“ sa 100.000 otpremnine, podržava svoje koleginice i navodi da je šefica uvek primenjivala isti sistem kada je trebalo nekoga da izbaci sa posla.

– Prvo bi to bila višemesečna psihička tortura, onda fizičko iznurivanje prekovrenim i smenskim radom, pa slanje na skraćeno radno vreme od četiri sata, usledilo bi primoravanje da se iskoristi stari godišnji odmor, nakon čega bismo morali odmah da idemo na novi, i na kraju dobijemo da potpišemo rešenje da smo tehnološki višak – kaže Goran.

On objašnjava da je primao platu ispod zakonskog minimuma jer nije hteo da cinkari za šeficu, a ona je to predstvaljala kao da je neradnik.

– Pregledavala je snimke video obezbeđenja i onda me zvala na „brifing“. Smsilila je ona i kako da zamaskira to što kada nas otpusti posle šest meseci zaposli nove ljude – tako što ih uvek stavi na neko drugo radno mesto, a ne na naše.

I na kraju ove tužne priče koja predstavlja svojevrsnu paradigmu sistema u kome živimo i pokazuje koliko nam je jadna država i sve njene institucije, dovoljno je preneti reči naših sagovornika – mi smo srećni što više ne radimo u „Simki“.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)