Ekmek i degenek

, ,

Najstariji vranjanski rodovi slali su svoje sinove na školovanje u Carigrad, Turci su, pak, preko Ibrahim paše dali plac i materijal za izgradnju Saborne crkve, što je izazvalo gnev Arnauta i ortodoksnih muslimana, pa je došlo do „ašarata“, bune protiv Ibrahim paše

Vranje, širi centar, privatna bakalnica. Vlasnik opslužuje mušterije, dajte mi ovo, dajte mi ono, dok u uglu lokala na televizoru traje jedna od mnogobrojnih turskih serija. Mušterije, većinom mušterike, dok plaćaju pitaju o čemu se radi, i on, kao da je autor scenarija, objašnjava složene i zapletene odnose u turskoj seriji – ko na koga ima merak, ko je na koga katil i kabat, a na koga, more, ana seni (u vranjskoj verziji „ansana“), pominjanje majke u erotskom smislu.

-Pa kako – pita mušterika – ne gledaš prevod, a znaš o čemu se radi?

-Eh, kako?! Slušam, i sve razumem. Koriste sve naše reči.

-Valjda – uporna je mušterika – mi koristimo njihove reči?

-More, sve ti je to isto.

PUSTO TURSKO

Pusto tursko, dakle, i dalje opstaje u Vranju, pa i van njega, ono, što je po rečima nobelovca „obasjala svetlost islama“.

LjUBICA ZDRAVKOVIĆ DžONOV, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK RT VRANjE
Sve to prija prosečnom gledaocu

– Iako među njima ima i puno različitosti, ne mislim da su serije turske produkcije nešto bitno drugačije od latino-američkih serija. Kvalitet njihove tv-produkcije je u proseku verovatno bolji, ali se radi o istoj vrsti dramaturške i glumačke naivnosti. Život i svet su prikazani krajnje nerealno, dakle, crno-belo. Dominantna osećanja su  ljubav, mržnja, ljubomora, intrige  i dvoličnost. Glavni junaci su ljudi koje volimo bez rezerve ili nam se gade. Glumci su prilično neubedljivi i deluju vrlo prinaučeno. Uprkos tome turske serije doživljavaju ogromnu popularnost i poslednjih nekolio godina su uspele da potpuno potisnu latino-američke. Razlozi su mnogobrojni – bliskost kultura, mnogo sličnosti u običajima, muzici, jeziku. Osim toga, moral koji se neguje u ovim serijama vrlo je tradicionalan – nema puno nasilja, golotinje, likovi su naprotiv vrlo pristojni, uglađeni, puni razumevanja. Sve to prija našem prosečnom gledaocu i za njega predstavlja neku vrstu “zaštićene zone” u koju svakog dana beži od naše tmurne, nemoralne i bezperspektivne stvarnosti.
Međutim, ove serije ogroman uspeh ne doživljavaju samo u Srbiji, već i u svim ostalim balkanskim državama – Grčkoj, Makedoniji, BiH, Hrvatskoj, Bugarskoj, itd. Isto važi i za neke arapske zemlje, pa i one turkofonske, poput npr. Azerbejdžana, Turkmenistan, itd. Trenutno se u oko 20-tak zemalja prikazuje oko stotinak turskih serija, koje su sve zajedno zaradile oko 60 miliona dolara. Dakle, radi se o jednom unosnom biznisu, koji očigledno ima direktnu podršku turskih vlasti. Zbog toga čitav ovaj uspeh pomenutih serija nije potpuno naivan. Naime, Turska, kao jedna narastujuća politička i ekonomska sila u ovom delu sveta, želi da dodatno obezbedi i proširi svoj uticaj, a kultura je oduvek bila sjajno sredstvo za tako nešto. Dakle, kada govorimo o turskim serijama moramo uzeti i ovaj aspekt u razmatranje.

– Da  se još malo poklopilo Evropsko prvenstvo u fudbalu sa serijalom “Sulejman veličanstveni“ verujem da mi moj brak pukao! Ovako, srećom, nastaviću da pratim uzbudljiva dešavanja na dvoru na jesen kada će se znati ko je Evropski prvak u fudbalu i ko čini srpsku Vladu… Uh,laknulo mi je – kaže naš sugrađanin, ženin „čivčija“.

Otkud ovakva opčinjenost turskim serijama? Prvo smo gledali latinoameričke, kao da smo potomci španskih konkvistadora, sada gledamo „Turke izjelice“, kao da smo njihovi potomci. A možda delom i jesmo, posle pet vekova turske okupacije, čiji su prvi slojevi kuhinja (samsa, mantije, sarma, pilav, burek, baklava, tulumba, boza, šampita, ćevap da i ne pominjemo…), stara vranjska gradska nošnja (fes, turlije, šalvare, mintani, anterije…), melos, arhitekturu, govor… I dan danas u Vranju pojedine mahale nose turske mikrotoponime – Tulbe, Tekija, Šerap, Odžindol; Ćošku su Turci otkrili i tako nazvali, a Vranjanci je uništili.

TURCI IZJELICE

Vranjanci se nisu turčili, za razliku od, recimo, Srba iz Bosne, odakle nam je sada pravoslavni verski poglavar, i njegova svita. U Vranju su bili oni pravi Turci, osmanlije, i tu nije bilo nekih problema sa lokalnim stanovništvom. Najstariji vranjanski rodovi slali su svoje sinove na školovanje u Carigrad, Turci su, pak, preko Ibrahim paše dali plac i materijal za izgradnju Saborne crkve, što je izazvalo gnev Arnauta i ortodoksnih muslimana, pa je došlo do „ašarata“, bune protiv Ibrahim paše; četvoročlana delegacija Vranjanaca otišla je direktno na Portu, kod sultana Abdul Medžida, i pogodite ko je bunu ugušio – turska zvanična vojska, askeri, a crkva je iznova izgrađena. Za uzvrat, prilikom oslobođenja od Turaka, 1878, satrveno je preko deset turskih sakralnih objekata, a „dođoši“, naročto iz Pčinje, za bagatelne pare su kupovali turska imanja, i tako postali „čorbadžije“.

ZORAN DIMIĆ, PROFESOR FILOZOFIJE NA UNIVERZITETU U NIŠU
MEDIJSKI ANESTETIK

Često čujem da smo mi, Srbi, genetski predodređeni za turske serije jer se “kroz njih suočavamo sa svojim balkanskim likom u ogledalu”, drugi nam tumače da ove serije zapravo menjaju imidž Turske u svetu, dok treći u panici  govore o teoriji zavere. Ako je za utehu, to nije samo slučaj u Srbiji (uprkos genetskoj predispoziciji) isto se dešava i u Hrvatskoj,Bugarskoj pa čak i u za Turke „neprijateljskoj“ Grčkoj. Nedavno jedan moj prijatelj reče : svidja mi se da  gledam Turke, njihov deda u seriji liči na mog…
E sada, Sulejman nam sigurno ne bi bio tako dobar frajer (ne u fizičkom smislu) da je scenarista prikazao seču srpskih glava pred osvajanje Beograda, ali to i nije bio cilj. Lepo upakovana serija, raskošna kostimografija,bogatstvo Osmanlija, istorijska  priča napravljena po meri muškaraca i žena, svih starosnih grupa i kultura, napravila je reklamu Turskoj u regionu bolje od ikoga.  Politikolozi kažu da ni tu nema slučajnosti – plasiranje turskih serija poklapa se sa dolaskom na vlast  Partije pravde i razvoja 2002. godine. Tada počinje  živa  diplomatska aktivnost Turske u regionu Bliskog istoka i Balkana. Osim što su nas ubedili da obožavamo te divne likove koji su veoma slični nama, turističke agencije nam dovode te zvezde u goste uz veliki medijski spektakl ili nam nude da posetimo Istambul I prošetamo stazama sultanije Hurem ili Šeherzde. Pa vi vidite da li to nije bila  dobra taktika… Kada tome dodamo i ono naše “pusto Tursko” koga se uz dert prisećamo iz Borinih  priča, ne čudi tolika opčinjenost ovim serijama.
Ipak, uzrok ovakvog  obožavanja treba tražiti na drugom mestu…  U Srbiji, gde je  nezaposlenost  takva kakva je, ništa drugo ljudima ne preostaje osim bežanja od stvarnosti i „gledanja u tuđe dvorište“, jer je tako lakše. Pasioniranim gledanjem turskih serija  ponekad mi se čini da ljudi doživljavaju katarzu u domenu hiperrealnog , i na taj način zaboravljaju na svakodnevne probleme , uzimajući redovno medijski anestetik.
Poslednja i najmanje bitna je teorija zavera. Dok se neobrazovani ljudi bave ovakvim stvarima, prave zavere prolaze neprimetne.

No, to je prošlost. Sadašnjost sublimira naš sugrađanin, gledajući one turske serije – „more, rodiše se Turci kad se od nas otkrljaše, ne znam šta su čekali 500 godine“.