Srbi, Bošnjaci i Hrvati su tokom ratnih devedesetih utočište pronalazili u kući ove Vranjanke u nemačkom Nojsu
Vesna Štajner, rođena Nikolić, Vranjanka koja od 1989. živi u Nemačkoj, poznata je među izbeglicama sa prostora bivše Jugoslavije kao žena koja na čelu ne nosi lepotu već ljudskost. Početkom devedesetih primila je prve izbeglice u svoju kuću u Nojsu i od tada postala sestra, majka i prijatelj onima koji su spas našli u izbeglištvu, bez obzira koje nacionalnosti bili.
– Čim su izbeglice saznale da pomažem našim ljudima oko papira i svega ostalog, pred mojom radnjom za prodaju antikviteta u Nojsu bilo je uvek onih koji su čekali da mi otvore srce, ispričaju muku i zatraže pomoć. – počinje priču o sebi Vesna.
ODLAZAK KOD PRIJATELjA: Te 1989. godine otišla sam u Nemačku, u Klaustal Celerfeld, na dve nedelje, kod prijatelja. Pre toga u Beogradu sam studirala Višu informatičku školu, pa sam se počela raspitivati da li je moguće nastaviti takvu vrstu škole u Nemačkoj. Dobila sam potvrdan odgovor, upisala se i počela da se družim sa Nemcima, uglavnom studentima. U slobodno vreme odlazili smo u diskoteku, u jednu romantičnu, prelepu banju na obali jezera.
UDAJA: Tu sam u diskoteci upoznala buduđeg supruga, Jirgena Štajnera. Odlučili smo da živimo u malom gradu Nojsu kog reka Rajna deli od Diseldorfa. Jirgen je imao fabriku za nabavku, reparaciju i dalju distribuciju polovnog nameštaja, a ja sam u centru grada otvorila prodavnicu antikviteta. Dobili smo, 1992. godine, sina Aleksandra.
RATOVI U JUGOSLAVIJI: Dok sam se porađala sa Aleksandrom, u bolnici sam upoznala medicinsku sestru Mandicu, poreklom iz Hrvatske, koja me je pitala da li želim da pomognem ljudima koji dolaze sa JU prostora da se što pre snađu i prilagode. Prihvaltila sam, jer sam emotivac i svaka pojedinačna sudbina me je dirnula i ostavila mali ožiljak na srcu.
HAJMOVI: U Nojsu su počeli da se izgrađuju hajmovi za pristigle izbeglice, kojih je, iz dana u dan, bilo sve više. Hajmovi su bili stanovi-kontejneri, četiri puta dva metra.
ŽENA IZ HRVATSKE: Da se moj rad neće ograničiti na neki pojedinačni slučaj odredila je jedna Hrvatica koja se porodila u bolnici i sa troje dece, suprugom i svekrvom trebala da živi u kontejneru. Prvo sam im sredila sve potrebne papire, a potom, pošto nisu ništa imali, snabdela nameštajem, odećom i obućom, posebno potrebštinama za bebu i odnela u hajm.
IZNENADjENjE: Tamo me je čekalo iznenađenje, izašli su svi koji su se tamo zatekli, ljudi svih nacionalnosti i dočekali me sa velikom tortom. Bilo je suza, poljubaca i novih prijateljstva.
ANTIKVARNICA: Od tada je moja antikvarnica postala centar okupljanja svih novopristiglih u Nojs jer su znali da će im Vesna sigurno pomoći.
AMIRA I BERA: Amira je bila jedna od mojih dragih radnica. Uspeli smo da njenu sestru Beru izvučemo iz ratnog Sarajeva, a kad se rat završio da je vratimo, jer je nostalgija bila jača od svega.
IVAN: Ivan Branšteter je uspeo da pobegne iz Tuzle 1993. godine, ali tamo su mu ostali žena, sin i ćerka. Teško je podnosio razdvajanje od porodice, razboleo se, imao je problem sa jetrom, ali smo uspeli da mu sredimo lečenje i izlečimo ga. Videvši da bez porodice neće moći da živi i da će od tuge presvisnuti, odlučila sam da organizujem izvlčačenje njegove porodice iz Tuzle.
IZVLAČNjE BRANŠTETERA: Na našu veliku radost, imao je dovoljno novca da potplati koga treba i izađe sa Ivanovom porodicom iz rata zahvaćene Bosne i Hrvatske i srećno stigne u Nojs.
VEHBO ŠIPKAR: U mom okruženju živeo je i radio kao gastabajter Vehbo Šipkar, musliman poreklom iz Crne Gore čija je porodica bila u Peći. I njih smo uspeli da dovedemo u Nojs gde su nastavili da žive zajedno.
NOVICA: Sa Jigrenom sam se, u međuvremenu, razvela ali nastavili smo da održavamo korektne odnose. Ponovo sam se udala za Vranjanca Novicu, 1997. godine sa kojim sam izrodila sina Marka (11) i ćerku Jelenu (4). Živimo u Nojsu, u slozi, često dolazimo u Vranje, nostalgija je počela da čini svoje. Sa mnom je svo troje dece, Aleksandar, ima 20 godina,. A, ko god da ga pita za nacionalnost kaže da je Srbin, i to Vranjanac.
SESTRE VOJINOVIĆ: U međuvremenu sam upoznala Vranjanke, sestre Sunčicu, Dušku i Ružicu Vojinović koje žive u Ahenu i koje se bave humanitarnim radom. Sunčica je i predsednik srpskog kluba „Vuk Karadžić“ u Ahenu i vrlo je aktivna. Priključiula im sam se, pomažemo deci naših ljudi koji žive u teškim uslovima u Nemačkoj i naravno onima u domovini kojima je ta pomoć najpotrebnija. Nameravamo da tu pomoć matici inteviziramo, posebno želimo da pomognemo ljudima u nameštaju, garderobi i onome što im je neophodno za život. S tim u vezi imamo neke kontakte u Vranju i želimo da oni budu zvanični kako bi roba dolazila, sladištila se i delila najuroženijima.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.