Nešto kao Herakle

Galerija Narodnog muzeja Vranje: Zoran Aleksić Koki – „Slikarka“, slike, skulpture, crteži

Galerija Narodnog muzeja u Vranju nastavlja svoj produkcijski zamah postavkom izložbe Zorana Aleksića Kokija, pod nazivom „Slikarka“, koja sadrži slike, skulpture i crteže autora.

Zašto „Slikarka“? Po tumačenju vranjskog slikara Branislava Nedeljkovića, koji je izložbu otvorio, naziv izložbe treba shvatiti sasvim uslovno, bez polnih predrasuda, već kao svojevrsnu metaforu, istovremeno  suočavanje sa dobrom i zlom, sa Erosom i Tanatosom, i odupiranje i jednome i drugome, težeći ka apsolutu.

PROFIL
Aleksić Zoran – Koki
Posle nekoliko pokusaja uspeo sam de se rodim u Pirotu 1966. godine. U rodnom gradu savladao sam gradivo predvidjeno za uzrast od sedam do petnaest godina i prva dva razreda srednje skole. Zatim sam otisao u NIs. Na jedvite jade, zahvaljujuci velikodusnosti i plemenitosti mog razrednog staresine i profesora slikanja Momcila Mitica, dobio sam dipolomu saradnika u likovnim delatnostima. Nekim cudom, a da mi ni dan danas nije jasno kako, upisao sam 1987. godine Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu i zavrsio u predvidjenom  roku u klasi profesora Cedomira Vasica… Na sve to dodajem: 15 samostalnih izlozbi, dosta grupnih, oslikan hram Svetog Georgija u Bajmoku, murale kojih vise nema, ucestvovanje na nekoliko likovnih kolonija, bendove u kojima sam svirao kao sto su Bas Celik, rode; So Sabi; Institute; i moje cedo Shook Stampedo,nekoliko snimljenih i prikazanih filmova, dve nagrade u oblasti slikarstva i pisanja, objavljenu knjigu prica pod nazivom „Cirkus Alimpija“, i jos radim kao direktor osnovne skole „Dr Dragan Hercog“.

U katalogu izložbe, pored fotografija slika, skulptura i crteža Aleksića, nalazi se i njegov umetnički kredo, tako da je čitalac prosto u nedoumici  da li se ovde radi više o slikarstvu, ili o književno-filozofskim pretenzijama; otprilike, kao da, posle zbirke, čitate komentare „Lirike Itake“ Crnjanskog.

Šta je „Slikarka“? Nešto kao Herakle, dvopolno, dvogubo biće, polubog-polučovek.

„Slikarka nije od onih žena“, piše Aleksić, „koje žive sa mišlju da je u njih uperena kamera. Njen život se ne odigrava na distanci od događaja. Ne, ona je akter i stvaralac tih dešavanja. Ona hoda dugim izložbenim holovima muzeja. Njena pojava budi maštu i strah u isto vreme. Osuđena da živi sopstvenu smrt, neće se miriti sa time. Zato će njena kazna biti strašnija od Prometejeve. Slikarku gorčina vuče na dno. Međutim, ona zna da će jednom ustati sa svim linijama, mrljama, koloritom, svetlošću, magijom koja isijava iz materijala kojima otvara pitanja i nudi odgovore“.