Uterivanje veronauke

,

Osnovno je pravilo – veroučitelj je pozvan da stalno radi na sebi više no drugi učitelji, jer je njegovo svedočenje jednim delom svešteničko – rekla je profesorka književnosti Sunčica Denić na seminaru za veroučitelje Eparhije vranjske u manastiru Prohor Pčinjski avgusta 2011.

– Crkvu odvojiti od škole isto je kao majku odvojiti od deteta – kaže se u saopštenju Kancelarije za veronauku pri Patrijaršiji, koje je objavila «Politika» decembra 2002, godinu dana nakon njenog uvođenja «na mala vrata» u naš obrazovni sistem. Deceniju kasnije na Učiteljskom fakultetu (UF) u Vranju primenjuje se slična stvar. Jer, kako drugačije tumačiti to što su na smeru za učitelje, kao izborni predmet, uveli veronauku.

ĆUTANjE

Veronauka (alternativni predmet građansko vaspitanje) je kao fakultativni predmet 2001. uvedena u prve razrede osnovnih i srednjih škola. Već sledeće godine to postaju izborni predmeti s tim što je pohađanje jednog obavezno, a naredne oni već ulaze u sve razrede. Međutim, ni veronauka, ni alternativni predmeti, nikada nisu uvedeni na fakultetima u Srbiji.

Kada smo dekanicu UF Stanu SMILjKOVIĆ upitali kada i na osnovu koje odluke omogućeno uvođenje veronauke, naišli smo na zid ćutanja. Za razliku od nje, pomoćnik ministra prosvete Želimir POPOV, kratko nam je rekao da su Univerzitet, odnosno visokoškolske ustanove autonomne u donošenju svojih nastavnih planova i programa.

Podsetimo se i da su, kada je Srpska pravoslavna crkva (SPC) inicirala zahtev za uvođenje veronauke u državnim školama (što je obrazložila rastom kriminala, nasilja u porodici i navodnim širenjem sekti), ostavke podneli zamenik ministara prosvete Vigor Majić i pomoćnica ministra Srbijanka Turajlić. Istovremeno, stavovi pojedinih intelektualaca protiv uvođenja veronauke u crkvenim krugovima su okarakterisani kao govor mržnje i borba protiv srpskog naroda.

Tragajući za odgovrima obratili smo se i rektoru Univerziteta u Nišu Miroljubu GROZDANOVIĆU i prorektoru za nastavu Tomislavu PAVLOVIĆU, ali smo i tu naišli na istu stvar kao i na UF – ćutanje.

Na ovom mestu važno je reći da veronauka u Srbiji još uvek nema zakonski regulisan nadzor tj. niko od državnih institucija ne proverava ko veroučiteljima izdaje sertifikate za rad, već je to isključivo u nadležnosti Odbora za veronauku, čije je predsednik u vranjskom slučaju vladika Pahomije. Od 47 veroučitelja na teritoriji Vranja, više od trećine završilo je upravo UF, svega nekoliko ih je sa nekom drugom školom, dok su ostali sveštena lica. Sertifikate im je (koliko smo ranije imali prilike da se uverimo) potpisivala profesorka književnosti Sunčica DENIĆ MIHAILOVIĆ, prodekanica za naučno-istraživački rad i izdavačku delatnost UF, jedan od organizatora manifestacije «Justinove blagovesti» (vidi okvir) i članica Eparhijskog saveta Eparhije vranjske. Kada smo od nje probali da saznamo nešto više o tome ostali smo uskraćeni za odgovore.

PAHOMIJEV UTICAJ

Bilo kako bilo, ona je oktobra 2009. zajedno sa jednom monahinjom bila realizatorka seminara za veroučitelje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a program tog seminara zvanično je podržao UF i dekanica Smiljković. Denićeva je, takođe, bila i predavač na seminaru za veroučitelje Eparhije vranjske u manastiru Prohor Pčinjski avgusta 2011. gde je govorila i o potrebi uvođenja ove nastave na fakultetima.

– Krajnje je vreme da se obnovi razgovor o veronauci na fakultetima… Nastava veronauke bi shodno savremenim tokovima i duhu vremena mogla «ne ranjivo» Diznijeve junake i elektroniku da izmesti ili prenese u svet tradicije, a jezik interneta u jezik hrišćanstva i vere… Nastava veronauke bi se, noseći se ovakvim i sličnim merilima, mogla estetskije i kvalitetnije, moralnije i kreativnije afirmisati u vodeći oblik čovekovog razvitka. Književna kultura mogla bi preko didaktičke kulture postati verska kultura ili kultura verovanja… Sve počinje od boga, voljom i promisli njegovom, a najbolje ćemo razumeti čistotu njegove ljubavi kada je i sami promovišemo. Osnovno je pravilo – veroučitelj je pozvan da stalno radi na sebi više no drugi učitelji, jer je njegovo svedočenje jednim delom svešteničko, ja naročito volim ovako da okarakterišem službu veroučitelja – navodi Denićeva.

Profesorka Kuburić, pak, u svom radu iz 2004. navodi da je «cilj verske nastave da se razvije teistički pogled na svet; da se kod učenika razvije vera u boga i religioznost; da se osposobe za verski život, koji znači upražnjavanje i učestvovanje i verskim obredima».

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)