Blago Sijera Pljačkovice

Deo ovog bogatstva, velikim delom administrativno i statistički „anonimno“, nalazi se u privatnim zbirkama vranjskih, bivših i sadašnjih, političara, privrednika i tajkuna

Odeljenje istorije umetnosti Narodnog muzeja u Vranju danas u zbirci savremene umetnosti  poseduje 1.125 dela, koja se mogu razvrstati po zbirkama, i to na likovnu zbirku (182), zbirku grafika (61), zbirku crteža, akvarela, pastela (25) zbirku skulptura (5) zbirku fotografija (4) zbirku mozaika (3), a 428 (161 crtež i 267 ulja) dela pripada legatu Zorana Stošića Vranjskog, umetnika koji živi i radi  u Somboru, koji se obavezao ugovorom  sačinjenim 1992. godine da svom rodnom gradu svake godine  poklanja po deset svojih radova.

NESVAKIDAŠNjE BLAGO

Od 2010. godine  fond  zbirke  savremene umetnosti  bogatiji je  za  127 dela nastala na  Koloniji Prohor Pčinjski 1974-1990. i 130 dela sa ‘’Likovne kolonije Vranje 2002-2009.’’   preuzeta od Narodnog univerziteta u Vranju usled adekvatnih uslova  čuvanja i stručne obrade dela.  

Korisnici ateljea  do 2011. godine po ugovoru o zakupu ateljea poklonili su 160 dela i to: Miodrag Stanković Dage 30, Zoran Petrušijević ZOP  27, Miomir Jovanović –Micko  29, Jovica Dejanović  23, Vlastimir Stojanović Dubnički 23,  Svetislav Slavković Kajzer 16,  Ljiljana Petrušijević jedno, Vesna Marinković Stanković i Goran Stanković 11  dela.

Sa tekućih izložbi organizovanih  u periodu 1996. – 2011. poklonom je pristiglo 69  a otkupom 30 dela.

Ove cifre deluju impozantno, u pogledu slikarskog miljea Vranja, u kome su dela preko 80 slikara, grafičara i vajara, što diplomiranih, što samoukih. Depo Narodnog muzeja, dakle, raspolaže nesvakidašnjim blagom izraženog talenta vranjskih slikara. Ali, nije tu kraj. Deo ovog bogatstva, velikim delom administrativno i statistički „anonimno“, nalazi se u privatnim zbirkama vranjskih, bivših i sadašnjih, političara, privrednika i tajkuna, ukrašava zidove javnih i privatnih preduzeća i ustanova, kao i institucija. I ono čemu se nikada neće ući u trag, to su dela vranjskih likovnih umetnika, koja su u vidu poklona za svadbe, krštenja, rođendana i ostale porodične prigode, kao i u svrhu poklona kad neka politička ili privredna delegacija ide u posetu „strateškim partnerima“, poručivana i poklanjana, a na račun poreskih obveznika Vranja.

Krajem osamdesetih – kaže Mirjana Jovanović, kustos zbirke savremenih umetnosti Narodnog muzeja Vranje – funkcionisala je Galerija SIZ-a kulture koja je otkupom i poklonom formirala deo fonda kao i jedan broj slika  vranjskih umetnika koji su od SIZ-a  dobili ateljea. Sa gašenjem SIZ-a kulture,  ovaj fond slika  početkom devedesetih preuzeo je Narodni muzej, na osnovu koga je  1994. formirano  najmlađe odeljenje istorije umetnosti. Inače, Muzej svoje zbirke savremene umetnosti dopunjuje delima sa tekućih izložbi, iz ateljea umetnika, od privatnih vlasnika , otkupom ili poklonom. Takođe, dela iz Likovne kolonije Prohor Pčinjski 1974-1990. i 130 dela sa ‘’Likovne kolonije Vranje 2002-2009.’’ preuzeta su od Narodnog univerziteta u Vranju usled potrebe adekvatnog čuvanja i stručne obrade dela.  

U zbirci savremene umetnosti zastupljena su dela nastala pretežno u drugoj polovini  20. veka.  Pomoću njih naša sredina se može uključiti u tokove  srpske umetnosti tog perioda.  To su, između ostalih, dela Miće Popovića, Vere Božičković Popović, Aleksandra Lukovića Lukijana, Siniše Vukovića, Momčila Antonovića, Velizara Krstića, Radislava Trkulje, Milana Blanuše, kao i dela  značajna  za lokalnu likovnu scenu.

– Ovaj izbor dela – kaže Mirjana Jovanović – pokušaj je da se da uvid u vrednost same zbirke za suviše kratko vreme koliko ona postoji. Važno je i da se vodi računa pri  formiranju zbirki savremene umetnosti, da one  u budućnosti treba  da omogući stalnu umetničku postavku Muzeja koja bi se uključila u detaljnije izučavanje umetničkih i istorijskih tokova u zemlji tog perioda u kome je nastajala. Međutim, Muzej se susreće sa velikim finansijskim teškoćama prilikom otkupa dela, a samim tim i obogaćivanja depoa.

SVE PO ZAKONU
– Ja o takvim zloupotrebama ništa nisam čuo – kaže Zoran Najdić, član Gradskog veća za kulturu, inače po profesiji akademski vajar – bar u vreme mog mandata. Ono što znam, to je da smo organizovali nekoliko aukcija u dobrotvorne svrhe, ali o tome postoji kompletna i transparentna dokumentacija. Uostalom, prirodno je da u gradskoj, narodnoj kući, u zgradi Opštine, kao i u drugim javnim institucijama, Vranje izloži ono čime može da se pohvali, između ostalog i likovnom umetnošću, po kojoj naš grad postaje sve poznatiji. Naravno, pod uslovom da je sve po zakonu.

TI MENI, JA TEBI

Dakle, impresivan je fond umetničkih slika kojima Vranje raspolaže; šest likovnih umetnika, koji su svojavremeno dobili ateljea u potkrovljima solitera u „Bloku pošta-banka“, pod uslovom da jedan rad godišnje poklanjaju Gradu, postave jednu samostalnu izložbu, i učestvuju u grupnim, svoje obaveze uglavnom ispunjavaju, mada su na sudu sa kućnim savetima solitera, ali po prozaičnim, neumetničkim pitanjima. Kad novca ima (a za kulturu ga obično prvo ponestane), Grad otkupljuje umetnička dela; tu su i odluke samih direktora JU i JP, koji za svoje institucije kupuju umetnička dela, o trošku kuće; (priča se da se radi po sistemu – „jednu sliku ti plati institucija, po ceni koju odrediš, a jednu poklanjaš meni“, za šta su sami umetnici, koji na to pristaju, kabati, obaška što time kompromituju ceo esnaf), pa su tu i pokloni samih umetnika, koji po svojoj volji poklanjaju svoje radove osobama ili institucijama, iz razloga koji su njima dovoljni – ti meni, ja tebi.

Znači, pored onih 1.125 dela, koje duži depo Narodnog muzeja, može se zaključiti da postoji najmanje još toliko, koja su u, najblaže rečeno, „sumnjivom“ vlasništvu pojedinaca i institucija. Tržište umetnina je po svojoj definiciji oduvek amorfno, tu je jedan složen odnos između stvaraoca, konzumenta, posrednika (galeriste, što je u redu, ali i moćnika iz senke, što nije u redu) i krajnjeg posednika. No, to budžetskog obveznika ne mora da interesuje, osim do granice – da li ja moram da plaćam ono što krasi duvar nekog funkcionera, ili institucije? Da li trajko, petko, iz nekakvog prazilukova, ima sliku prestižnog vranjskog umetnika, a ako je nema, da li je obavezan da plati i neki njen deo, makar bio i ram? Šta je sa umetninama koje su krasile zidove propalih vranjskih privrednih „giganata“? Nema giganata, nema slika, ostali samo zidovi.

Svojevremeno, 2001. godine, kada je zbirka umetničkih slika iz Narodnog univerziteta zbog uslovnosti očuvanja i zaštite ustupljena Narodnom muzeju u Vranju, stvar je došla i do istražnih organa, pa i do suda. Naime, postavilo se pitanje „praznine“ od 12 godina, od 1990. kada je međunarodna likovna kolonija „Prohor Pčinjski“ ugašena, pa potom 2002. obnovljena kao likovna kolonija vranjskih umetnika. Postoji spisak učesnika kolonije, koji su bili obavezni da svoje radove ostave organizatoru, ali radova nema! Niti ikakvog pismena, koji bi svedočio o njihovom postojanju i sudbini. Pa gde su te slike? Stvar se, po običaju, završila u našem stilu – pojeo vuk magarca.

Takođe, javna je tajna da u likovnom mikrokosmosu Vranja postoji takozvani „dvorski slikar“, čiji su radovi nemilice od strane najvišeg rukovodstva nošeni kao boščaluci „strateškim partnerima“. Niko od slikara koje smo o tome pitali, a oni načelno slove kao ćutljiv i osoben svet, nije hteo poimenice da kaže ko je to. Profesionalna solidarnost, šta ćeš…

Tek, tu i tamo pažljivom posmatraču ne promakne vredno platno u hodniku kakve institucije, ili kancelariji nekog funkcionera. No, to je samo ono što se vidi. Šta li je sa umetničkim blagom koje se krije u trezorima privatnih stanova, i ko je to platio? Mislim, i umetninu i stan.