Manje ćete raditi, više ćete dobijati

Eko Taxi Vranje

DžAKČIĆ BRAŠNA: „Svim odabranim građanima Zbirišta Vrana čestitamo na neverovatnoj hrabrosti koju iskazuju preko 20 godina i daju nam bezrezervnu podršku, da sa specijalnim specijalistima pobeđujemo na izborima. Ne treba da nam se zahvaljujete za džakčić brašna, kilo šećera ili soli, to vama pripada u ovim odsudnim trenucima po život i smrt svakog od vas. Posebnu zahvalnost dugujemo našim radnicima iz HK „Deljam daske pravim treske“, kojima ćemo uskoro još jednom podeliti po 5.000 dinara iz državnog budžeta. Naravno, nikad ne bi Zbirište Vrana toliko crvenelo da nije bilo predsednika Tačića Žutog, koji u nama, svaka mu čast, vidi faktor stabilnosti na jugu Strovalije“. Rukovostvo HK „Deljam daske ne moram da pravim treske“.   

DONELE GA RODE: Sa pismom podrške Antoniju Prvom specijalcu, javilo se 12050 specijalaca: „Dragi naš Antonije, dugo smo razmišljali u čemu je tvoja snaga i moć. I najzad smo shvatili. Tako nešto, kao što si ti, majka ne rađa već samo može roda da donese, što govori o tvom božanskom poreklu. Zato uvek pobeđuješ u našim srcima jer donosiš spokoj i mir večni“, navodi se u pismu podrške.  



Antonije im je, pošto je odigrao kolo oko bandere, kratko zahvalio: „Želim da svi koji su nam verovali na reč nastave da veruju, vrekajući: „Manje ćemo raditi, više ćemo dobijati“.

PATAK: Dejzu Koštica, poznatiji kao Patak, lokalni patriotski glavešina, koji je prošao celzijus na izborima, veselo priča kako je pridobio birače:

„Odem ja u naselje Češaljarče da agitujem, ne sećam se da li je bila izborna tišina, okupili se mungosi u manjini, ali u većini su bili oni moji koje smo pokupili sa ulice i obećali da ćemo da ih stavimo  da čuvaju kutije za lovu. Pošto sam „češljarsko dete“, počnem da pričam mungosima da bez obzira što sam napustio stan i Češljarče i preselio se u vilu, u naselju „Asvalt preko kocke“, nameravam da kupim stan svome sinu, koji će imati obavezu da živi tu gde sam oformio svoju ličnost i dao je na usluzi ženskom delu narodu. Sve je dobro prošlo, za malo da upali, pa da  na izborima razbijem centar grada, kad se javi jedna bakutanerka i poče da viče: „Naravno da ćeš da kupiš stan“! Normalno, bila je ignorisana prvo od mene, a posle od mojih fanova, što su i izbori pokazali da dobija onaj koji ima, a ne onaj koga nema kuče za šta da uhvati“.     

ZEČEVI: Dobar glas na daleko se čuje, a to je da radimo i „Posle Fajronta“. Baš u to vreme, javila nam se anonimna žiteljka države Strovalije, koja nam je ispričala priču sa naznakom „da to važi za Bugare, a ne za narod Strovalije koji je neuništiv“, a posebno onaj iz Psihopčinjske oblasti, koga u ostalom delu države ironično zovu „bugaraši“. Dakle, ovako smo pribeležili:

„Došao jednom jedan lepo obučen gospodin, odseo u jedinom hotelu koji je postojao u mestu i objavio na celoj stranici lokalnog lista da plaća 10$ za svakog zeca koga mu neko donese.

Seljaci, koji su znali da je šuma puna zečeva, pojuriše da ih love i čovek ih je uredno isplaćivao, kako je i najavio. Kad je ostalo malo zečeva i lov postao naporan, seljaci su prestali da ih donose. Gospodin je tad obećao 20$ po zecu i seljaci su opet potrčali da love. Ali zečeva je još više ponestalo i gospodin je povećao cenu na 25$. Lovci su ulovili i onih nekoliko preostalih, ali i tome je došao kraj. Sad je čovek obećao 50$, ali zečeva više nije bilo…

On je otputovao, a njegov ortak je rekao seljacima:

– Pogledajte ove kaveze, puni su zečeva koje je moj šef kupio za njegovu kolekciju. Predlažem vam da ih kupite za 35$, pa kad se šef vrati, on će vam ih otkupiti za 50$, što je bila poslednja cena.

Seljaci sakupiše ono što su štedeli celog života i kupiše hiljade zečeva koji su bili po kavezima. Od tog dana nisu više videli ni gospodina ni njegovog ortaka.

Sve što su videli su kavezi puni zečeva iz šume – koje su kupili svojom životnom ušteđevinom“.

GOLEMA PRIČA: Javio se i moj pobratim Deki iz Grdelice. Kaže: „Aman, bre, pobro, mnogo ga čavuljiš, nego objavi ti moju „Golemu priču“, njome čestitaj izbore penzionerima i njihovoj deci i poželi im svetlu budućnost, nemoj sve tako crno, pa da čuči“. Šta da se radi, pobratim je to, i njega citiram::

„Milutineeee, o Milutineee, čuja li si, umreja ni komšija? Golema priča. Mlogo se je mučija dok je školu završija. Tatko mu je bija siromašan. Napravi kućicu, i oženi se. Rabotija je u jednu firmicu, i životarija je. NATO mu sruši kuću. Privatizovaše mu firmu, on ostade bez rabotu. Žena i deca počeše da ga prezirav, i vikav da je nesposoban i glup. Svi mićk’v, kradev, vrtiv kuke, snalaziv se, on ništa. Dete mu ide u osmi razred. Profesori mu traživ pare da ga nauče doma onoj što ga nesu naučili u školu. S’s komšiju se sudi već deset godine za suvu krušku, još ne mog’ da donesu presudu, pošto komšija potplatija sudiju. Na dečji dodatak nema pravo, ima neki njivčići u garinje, i nešto od šumu. Kude preduzimača rabotija celo leto, ov’j mu neje platija. Brat mu se učlanija u SPS, a tatko im poginuja u četnici. Razboleja se od čudnu boljku, otišeja kude doktora, ovaj mu tražija pesto evra da ga operiše. Nema, od kud! Vrnuja se dom i umreja. S’g ga ne mož’ saraniv, zbirav pare po selo. Neje umreja. Rodija se“!



  • Ostavi komentar