, 
Stavrina kuća bila je do sam Vaninu, tatka na Mile Nazliju, salte su gi pročke dvojile. Stavri je bija gazda čovek, ama je bio dobar i ne se je tuđija, kako drugi gazdaši, od sirotinju. Mnogo i mnogo put je vikaja komšiju si Vane i ženu mu Tasku na krastavice i rakiju, a išja je i on pri nji! Žena Stavrina, Mada, ne gi je mnogo begendisuvala i toj sve zbog dete gi Mile!
Deca kako deca rasla su zajedno, a bev se i rodila nikako jedno po drugo u sirnice pred golem post. Živela si kako brat i sestra, pa k’d se više osetila na snagu, ona se i begendisala. A koj gi je mogaja stane na put: tuj mladinja, tuj ubavinja, tuj življenje zajedno od rođenje do t’g, a tuj pročke: svaki dan su zajedno i svaki dan se vidiv, gledav, zboriv i dopitujev.
Mada, majka Ginina, videla kud se oni sastavljav, pa prvo zapretila na ćerku si: da će vu kosu iseče, da će vu koske isprebije ako gu još niki put vidi da se sastavlja sas Mile nasamo, a po komšiluk rastrubila:
− Onaj prosjak Vanin i Taskin na ostavlja mi devojče na mir! Što misli on? Zar ja Ginu da dam u prosjačku kuću? More, sto decu da imam pa ne bi dala u tuj kuću, a kamoli Ginu, što gu traživ bajgim čorbadžije! Došlo mi jedan dan da mu rascopam glavu s niki kamen, te ega se trgne od njuma!
Toj se rasčulo po cel’ sokak, pa čula i Milina majka Taska. Isplakala se, izrunzala se, uplašila se za sina si, pa onda uvečer, po večeru, kazala si i na muža Vane, a pred sina si Mile, sve što je i kako je čula.
Od toj je misleja više od dvaes’ dana, pa namislija da se s pismo izjada na Ginu i da se takoj s njuma oprosti do smrt. Što mu bilo na um, toj i na drum − sednuja i napisaja vu pismo:
„Gino, sestro moja, sirotinja je teška svakomu, ama Bog je ostavija i jedno i drugo. I ja sam kail da imam, da sam gazdinski sin, da ni je puna kuća, ama što da pravimo? Nema, Gino, ništo po teško od podsmevuvanje i podprdanje. Za što smo mi prosjaci pitaj tvoju majku. Što isprosimo u vašu kuću, što vi dosadimo za tol’ke godine? Traži li ja od teb’ niki put pare, eli ti leb, eli ti makar što drugo za ručanje, te da ne tvoja majka vika prosjaci, a našu kuću − prosjačka kuća? Ti nesi kriva, majka je tvoja kriva, ama ti ubavo znaeš: sirotinjska sluza teška je, a sirotinjske kletve stizaju svakoga!
Tvoj drugar, Mile Nazlija.“
Toj pismo je frljeno preko pročke u bašču Stavre Pamuklijaša. Gina ga neje našla, nego ga našja brat vu Jordan, koji je mnogo voleja Mile Nazliju, iako neje drugovaja s njeg’, pročitaja ga, pa t’g daja na sestru si Ginu. Tatko i majka gi nesu znali za toj pismo!
*
Stare žene kazuju da je i Gina Stavrina bila kršna devojka: crnomanjasta na majku si i visoka na tatka si; kosu je imala dugačku aršin i polovin’, ispletenu sve u sitna šiveta, crnu kako zift; oči crni pa k’d te pogledav, kako da nešto sanjav, pa ne mož’ da gledaš u nji, nego spovedneš oči i gledaš u zemlju; lice belo kako sneg, a na obrazi dve rupice k’d se nasmeje; nosila je burundžuk košulju i eleče.
Više od četeres’ dana prošlo kako je Nazlija pismo napisaja, i od t’g za tija dni iz Stavrinu kuću niki ga nije mogaja vidi. Gina pa za toj vreme neje spala nikako, sve si misleja na Nazliju i što mož’ da bidne, da se on od njuma krije i da se ne vidu tol’ko vreme. Počela da slabeje, ništo nije tela u usta da turi, a i što je turala u usta, sve ga je povraćala nadvor! Majka vu Mada vikala sve vračarice, išla pri odže, pri bule, frljala karte, gasila ugljen, što ti neke pravila, − niki živ u cel varoš bar da nasluti što je na devojče i da gu nesu napravene mađije, eli ti je napraćen živak!
Brat Jordan neje mogaja više da trpi i da ćuti, a videja da se Nazlija ne sastavlja više s Ginu, i da ga i on na mož’ više da vidi, te kamo li Gina, pa prišja si pri sestru baš na dan na Petrovdan, k’d se je vratila iz crkvu i sednula pod Petrovku jabuku, pa da misli na Mile Nazliju!
− Ja ti, sestro, nesam kazaja za pismo Nazlijino. Nesam, jerbo sam se plašija da ti nešto ne bidne lošo k’d staneš čatiš! Eve ga pismo, pa slušaj da ti ga pročatim.
K’d vu je pročatija pismo, Gina udarila u plakanje, pripala vu muka i edva gu povrnuli. Po toj je odma padnala u legalo. Boluvala je tri meseca. Kakvi arčovi (lekovi), kakvi ekimi (lekari), babe, ciganke, bule, frljanje karte − ništo neje pomagalo: Mile Nazlija, pa Mile Nazlija!
I tatko i majka vu i brat vu Jordan, i cela njojna familija molila je Nazliju da dođe pri bolnu Ginu, nesu mogali da ga umoliv.
*
Puče glas po komšiluk: isprosila se Gina na Stavru Perinoga, pamuklijaša ćerka, za Krstu Adžibilagovog, bakalina.
Krsta neje bija ubav, čisto se držaja, med da lizneš od njegove aljine. Na desno uvo imaja je minđušku, zbog što je bija prvenče, a po to i jedinče. Bija je čuvaran i stari ljudi i trgovci, mnogo su se falili s njeg’.
Gina je boluvala više od pet meseca, pa se malo pridigla, i odma se sabrala familija da gu pitav: iska li se udava, i oće li pođe za Krstu bakalina. Kad su počeli da gu pitujev, bila je još u legalo. Ona se salte obrnula kude duvar, uzdanula, pa rekla:
− Daj, Boške, da mi se san ispuni, a vi me udajte i za crnog Ciganina, men’ mi je svejedno!
Rodbina se zaraduvala, majka se rasplakala od rados’, i odma pratili po ujnu Krstinu, Siku, da vu kažev da je Gina pristala.
*
Sve se svršilo: i mali nišan (ispit), i golem nišan, i približila se više i svadba, Gina se salte u seb’ zboreše: „Daj Boške da mi se san ispuni“.
Na sam dan venčanje, po adet starinski, Krsta odneja sabajle na mladanevestu burek od Kuzmana furundžiju. T’g je prvi put Gina prozborila s njeg’.
− Krsto, ja sve znam, salte mi nesu kazali: koj će bidne kum, a koj stari svat, a koj dever?
− Pa, Gino, ništo moji drugari iz detinjstvo, ništo pomlađi, fala gi, od prvi reč su pristanali. Kum mi je od starinu Sotir Baltez; e, stari svat mi je, ne znam da li si slušala za njeg − Mile Nazlija, ovaj što je u Premetarci u trgovinu: krasan momak i mnogo mi je dobar drugar. Kazuvaja mi je, siroma, kako je voleja neku devojku, ama bila gazdinska ćerka, pa mu gu nesu dali, nego pristanuli da gu udaju za nikoga bakalina. Baš mi je ćef što se primija.
Gina se jadna promenula, zalog burek isfrljila na usta, pa se navela da padne, te gu Krsta jedva zadržaja.
− Što bi, Gino, da ti neje lošo? − pitaja se Krsta.
− Ništo, ništo, Krsto, mora bit’ da mi je od ovoj amam, zašto smo mnogo jučer sedeli − više od pet sata.
*
Svirav ćemandžije te sokak prevrćav! Svatovi izdošli svi. Tuj kum, tuj starojko, tuj dever.. Svršila se i svadba.
Prošlo je dva meseca od svadbu, Nazlija gi neje otišja u kuću. A, jedan dan došja pri njeg’ niki čovek, pa mu reknaja da ga vika Ginina majka i Gina, ima ništo da zboriv i da se dopitav.
Nazlija je mislija mnogo i mnogo, da l’ da otidne, i rešija se. Digne se, pa pravo u kuću pri majku Gininu. Tuj zatekne i Ginu. Rukuje se s nji, sedne, a majka Ginina odma iskoči nadvor, a nji ostavi na samo.
− Mile, oči moji, − počela Gina, − viknula sam te da ti kažem da bez teb’ ne mog’ da živim, da…
− Gino, nemoj takoj da zboriš! Kumovi smo, rod smo − izbriši toj iz glavu pa si čuvaj muža i kuću. Sramota je svet da čuje!
− Volim te, Mile, volim te kako oči u glavu, eve kolko te volim, − pa prišla pri Nazliju i poljubila ga u oči, i iskala da on njuma poljubi.
Nazlija se pribraja, ustaja i odma si otišja dom.
Po toj se nesu viđuvali više od dva meseca. Nešto mladinja, nešto ljubenje u oči, nešto misal za tija dva meseca, naterali ga da ide, pa da ide. Neje imaja kud, pa otišaja baš na Malu Gospojinu, ujutru, k’d je Krsta bija u crkvu.
Čovek je, neje drvo! Gina ga odma spopala da ljubi, zagrlila ga, pa ga neje puštala iz ruku! Što je mogaja da pravi, no sve zabravija, pa što god je Gina s njeg’ pravila, toj i on s Ginu.
*
Što rekli stari ljudi: imalo da bidne, te i ovoj volenje nateralo je Nazliju da bega u svet i da se ne vrne. Od ženu nema po loš stvor. Da ne beše Eva u Raj, ne teše belkim ni Adam da zgreši.
Mogaja li je čovek i da pomisli da će Gina sve da kaže na muža si, i to ne kako je bilo, nego kako je ona tela i kako vu je milo bilo.
*
Gazde Nazlijini opaziv kud je Nazlija uilan, pa mu odma otvoriv dućan u susednu malečku varoš. Radnja mu je pošla dobro, ama gu Gina nema. Pa bi možda i zabravija na nju, ama ga ona nije ostavljala ni jedan dan bez pismo. Pismo po pismo, dok nije došlo Nazlijino pismo u ruke Krstine. A pismo je ovakoj glasilo:
„Slatka i medena Gino, za volenje ič da ti ne zborim, ama k’d pomislim na dete, srce me boli. Miluj ga i čuvaj ga − moje je i tvoje.
Tvoj, ljubeći te, Nazlija“
*
Krsta se zamisleja i pitaja Ginu kakvo je toj pismo, a Gina se zaplakala pa mu reknula:
− Krsto, odamno se mislim da ti kažem za toj napastuvanje, pa sam ti sama turila toj pismo u pantalonski džep. Ne znam što mu je, Gospod ga ne ubija, te mi krši sreću u kuću.
I Krsta se zaplakaja, poljubija dete, pa sednuja i napisaja pismo na Nazliju:
„Ljubazni starojko, aram da ti je stajanje pred oltar i zakletva. Vrćam ti tvoje besramničko pismo, pa si trljaj glavu, a moje i Ginine oči više da te ne vidiiv.
Krsta“
Nazlija je po toj zatvorija dućan, pratija na gazde si ključovi s pismo, a on pobegnaja u svet, te se do dan današnji ništo za njeg neje čulo. Po toj su mu tatko i majka umreli.
Na Ginu je ispratija pismo s ovaj tri reča:
„Bog nek ti sudi.“