Nešto kao Pariz

,

Aman, ne dirajte onaj stari atelje na tavanu, pored učionice gde je Napoleon predavao ONO i DSZ, ne pipajte to, neka prokišnjava, neka bije promaja, neka beži sa likovnog ko hoće, ali ono što ostane, ostalo je; va vjeki vjekov

„Negde smo svedoci njenog razvoja i menjanja, verni njenoj prošlosti i budućnosti“.

Tako počinje nadahnuti prikaz u katalogu povodom izložbe slika, posvećene velikom jubileju, stotridesetoj godišnjici vranjske gimnazije, a iz pera Suzane Mišić, profesora srpskog jezika u jednoj od najstarijih i najuglednijih gimnazija u Srbiji. Naime, izložba u organizaciji realizaciji Dragana Ilića, Aleksandra Djorđevića, Suzane Mišić i Nemanje Djorđevića, postavljena je u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju, a sadrži radove bivših profesora i učenika gimnazije „Bora Stanković“ u Vranju, iz depoa Narodnog muzeja.

Pa su tu autori Miomir Jovanović Micko, Ljiljana Petrušijević, Dušan Stošić, Marija Spirić, Nataša Dimitrijević, Zoran Najdić, Branislav Nedeljković, Jovica Dejanović, Dragan Stojanović Šutil, Nenad Cvetković Cicko, Dragan Djorđević Djoka, Milena Stošić, Antonio Stanković, Aleksandar Djorđević, Miodrag Stanković Dagi… Uglavnom, ono što je izrodio atelje na tavanu vranjske gimnazije, čiji je krov prokišnjavao, u kome je bilo hladno i neudobno, prepun talenata čiji se rad sada ovaploćuje. Nešto kao Pariz, u iskustvu Modiljanija.

„Predstavljamo delom“, nastavlja Suzana Mišić, „a ne samo rečju ono što smo oduvek bili – deo nje (Gimnazije – p.a.)… U toj neminovnosti prolaznog negde smo zauvek sačuvali  neka svoja sećanja na nju i neke slike vredne svedočanstva postojanja.

U najtežim trenucima Gimnazija je uspevala da nadživi vreme, a to je UMETNOST. Kako umetnost uvek ima svoj cilj i integritet da živi u punoj meri, koliko je to u mogućnosti ljudskog duha uhvaćenog u mreže društva i istorije, ona nalazi svoj put da svemu da svoj konačni oblik i pravac.

Mi verujemo u vrednost svega onog što je proizvod duhovnog, pod čime podrazumevamo proizvode ljudskog duha, sposobnost za ljubav i uživanje, stvaralaštvo i dobrotu, nadu i hrabrost, gde prednost dajemo ljudskim osećanjima, mudrosti kojima nas uči individualno iskustvo.

Dokaz da se tradicija i umetnost mogu pretočiti u jedno, moderno, svedoci smo mi“…

Vranjska gimnazija je trenutno u procesu revitalizacije; kada čovek vidi ovu izložbu, i seti se uslova u kojima su autori počinjali svoj put ka lepoti i duhovnosti, prosto mu dođe da apeluje – ljudi, napravite laboratorije, kabinete, sportsku salu, uvedite najsavremeniju sajber tehnologiju, pravite i Kejp Kenedi, ali, aman, ne dirajte onaj stari atelje na tavanu, pored učionice gde je Napoleon predavao ONO i DSZ, ne pipajte to, neka prokišnjava, neka bije promaja, neka beži sa likovnog ko hoće, ali ono što ostane, ostalo je. Va vjeki vjekov.