Zavisimo od odluke poverilaca

Pod kojim uslovima su krediti dizani, šta je rađeno, za sada se ne zna. Zna se jedino da je firma u dubiozi, sve ukupno tu su neke milijarde, pominju se nenormalne cifre

Preduzeće za puteve Vranje, član „Nibens“ grupe, nalazi su u stečaju od 29. marta ove godine. Sudbina ove nekada, pa čak i do skora prosperitetne i vrlo uspešne firme sada je potpuno neizvesna, a budućnost oko 430 zaposlenih pod velikim je znakom pitanja. Upravljanje firmom preuzeo je stečajni upravnik Branko Mitić, sa apsolutnim pravima da uz saradnju sa sudskim organima odluči o daljoj sudbini preduzeća. Sagovornik „Vranjskih“ na temu aktuelnog trenutka i  budućnosti PZP-a je Stojan Krmpot, poslednji „regularni“ direktor vranjskih putara, koji trenutno u firmi nema ni jednu zvaničnu funkciju, ali se kao dobar poznavalac stvari nalazi u krugu ljudi koji svojim radom i idejama pokušavaju da spasu ta se spasti može. Mada iznosi samo svoje stavove, Krmpot je ozbiljan sagovornik, dobro verziran u sve teme o kojima je reč.

NEMA SOCIJALNOG PROGRAMA

VRANjSKE: Kakva je trenutna situacija u PZP-u?

Krmpot: Mi smo pre privatizacije, i neposredno posle, održavali putnu mrežu od 1.315 kilometara. Održavanje puteva bio je naš primarni posao, zbog koga smo i osnovani. No, malo po malo, i mi smo postali preduzeće za izgradnju puteva, a ne samo za njihovo održavanje. Ali, novim zakonskim rešenjima, pratično uredbom Vlade, naša trasa održavanja svedena je na 530 kilometara. Mi smo praktično izgubili preko 800 kilometara posla, što mora na neki način da se odrazi na broj zaposlenih u firmi.

Kako će se PZP snaći u čitavoj priči?

– Logično, kada imamo više nego duplo manje posla, mi ne možemo da očuvamo postojeći broj od 420 radnika. Ali, kako danas otpustiti 200 ljudi? Mi smo već morali da otpustimo određen broj radnika, sada imamo oko 340 zaposlenih, ali će taj proces očigledno morati da se nastavi. Nema nikakvog socijalnog programa, jedino će otpušteni radnici primati minimalac na birou još godinu dana.

Da li je bilo predloga socijalnog programa?

– Kada je Djurašković kupio PZP, on je ponudio dobrovoljni odlazak iz firme, ali su ta sredstva bila mizerna. Pa ja sam od svojih 12 deonica, koje sam dobio za 23 godina staža, kupio šporet i frižider! Ljudi su razočarani, kivni, rezignirani. Ali, niko nije hteo da napušta posao. U vreme „Nibensa“ mi nismo imali nikakav uvid u poslovanje firme, samo smo bili izloženi velikim pritiscima od strane menadžmenta. U igri je bio veliki novac, za koji i ni do danas ne znamo na koju je stranu otišao.

Da li je PZP još uvek član „Nibens“ grupe?

– To ni nama nije jasno. Mi sa njima trenutno nemamo nikakve veze. Država Djuraškoviću, kada je zatvoren, nije mogla da oduzme sav kapital. A on je stopostotni vlasnik PZP-a. Država samo preko stečaja može da mu oduzme tu imovinu. Mi smo preko godinu dana radili dok je on bio u pritvoru. Ali, jedna po jedna članica „Nibensa“ padaju u stečaj posle isteka roka od dve godine u kojima su nam računi bili pod blokadom. Kada se stekne taj uslov, stečaj ide automatski.

Kakva je sada situacija?

– Stečaj je postupak namirivanja poverilaca. U međuvremenu, pod kojim uslovima su krediti dizani, šta je rađeno, za sada se ne zna. Zna se jedino da je firma u dubiozi, sve ukupno tu su neke milijarde i milijarde, pominju se nenormalne cifre… To su kamate, jemstva, zajmstva, ja tebi, ti meni, ovaj može da vrati, ovaj ne može… Mašine su kupovane na lizinge, stižu rate na naplatu, lizing kuće ih traže nazad… Neke mašine su u Libiji, gazda je imao prava da njima raspolaže…

I sad, šta?

– Stečajni sudija doneo je rešenje o stečaj i meru zabrane raspolaganja i otuđivanja imovine. Sada sve hipoteke miruju, a poverioci kucaju na vrata. Najveći poveriocu su nam banke, pre svih AIK banka, kojoj dugujemo od 500 do 600 miliona dinara, pa Unikredit, tu je još niz banaka… Stečajni uravnik mogao je sve da nas pošalje na biro. Ali, mi smo u razgovoru sa gradonačelnikom Stojčićem i načelnikom okruga Budimirom Mihajlovićem izdejstvovali da se to ne desi. Sada pravimo plan reorganizacije firme, takozvani radni stečaj, koji bi trebao da nam omogući da u narednih pet godina otplatimo sve svoje dugove, a da firma ipak preživi.

Da li je taj plan realan?

– Mi 8. maja imamo ročište u Privrednom sudu, pa ćemo tada videti. Stečajni upravnik će izneti plan, ali devet članova Odbora poverilaca odlučuje. Ali, bilo kako da odluče, oni u svakom času mogu da obustave taj plan. Tada će se firma prodati. Sa 50 odsto se namiruju poverioci, a ostalih 50 odsto se prodaje. Novi vlasnik neće imati obaveze da zadrži radnike, nego samo imovinu, koja je ogromna – Vlasina, zgrade, baze, kuće, zemljišta, krupne stvari. Ako se to dogodi, niko živ ne zna šta bi se moglo dešavati sa radnicima.

VAKUUM

Na kraju, šta je dogovoreno?

– Da nastavimo da radimo. Gradsko rukovodstvo je obećalo pomoć u vidu nekih poslova. Ali, recimo za ovaj mesec planiran je obrt od 30 miliona, od kojih za plate može ostati desetak odsto. Ako svi primaju minimalac, to je plata za 115 radnika, duplo manje nego što ih ima u ovom času. Ali, ako se idući mesec napravi bolji posao, mi moramo da vraćamo ljude. I to će se postaviti kao ogroman problem, ostaćemo kadrovski razoružani. Mi smo u vakuumu, iz koga ćemo realno teško izaći. Ali, ako ne sačuvamo preduzeće, grad će biti u velikom problemu.

Postoji li volja da vas neko kupi?

– Svima to predlažem – daj da nađemo kupca. Nekog novog Djuraškovića. Ali, i to zavisi od poverilaca. Biće kako oni hoće. Pričali smo i sa Grcima, ali je njihov gazda daleko odavde. Verujem da ovde ima ljudi koji hoće da se bave ovim poslom, a ko ima novca da nas kupi. Bilo je ideja i da budemo javno preduzeće, ali to iz raznih razloga nije ostvariva ideja.

Koliko PZP duguje radnicima?

– Dok sam bio direktor, molio sam sve redom, i uspeo da uplatim ljudima sedam – osam plata. Nama je platni fond 24-25 miliona bio. Danas, mi ljudima dugujemo šest plata, i videćemo kako će to ići. To dugovanje ušlo je u stečajnu masu, radnici će se namiriti ako šta ostane od velikih poverilaca. Sada ćemo primati svi minimalac, i za to treba ukupno pet do šest miliona mesečno. Ali, mi te pare ne možemo da zaradimo, pa se ponovo vraćamo na moranje da ljudi ostanu bez posla. Mnogo zavisi od sudske odluke 8. maja, kada će stvari svakako biti izvesnije.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)