Golgota učitelja Jovana

, ,

Majka je pitala gde će sa troje dece, a oni su, onako nabusito, predložili da se preselimo na klupe u banjskom parku – seća se doktor Dušan Kostić

– Deda je po povratku iz Beograda za Kumanovo, 1908. godine, rešio da svrati u Vranjsku Banju, da se odmori. Bio je oduševljen drvoredom mladih sadnica, tom avenijom divljih kestena koja se pružala od železničke stanice do Banje. Rešio je da kupi plac i sagradi vilu u kojoj bi po izlasku u penziju uživao sa porodicom – počinje priču primarijus dr Dušan Kostić (79), vojni hirurg i pukovnik u penziji, o svom dedi po majci Jovanu Cakiću, poznatom učitelju i komiti iz Kumanova.

UČITELj I KOMITA

Jovana, učitelja i komitu, turska vlast je osudila zbog organizovanja atentata 1905. godine u Kumanovu, kada je poginuo bugarski egzarhijski mitropolijski namesnik Aleksandar. Dobio je pet godina robije, koju je izdržavao u skopskom kazamatu. Nakon dolaska mladoturaka na vlast u Turskoj 1908,  svi politički zatvorenici u Carevini su amnestirani, među njima i učitelj Jovan.

– Pozvali su ga u Beograd, gde su mu predstavnici tadašnje vlasti isplatili učiteljsku platu u celosti za trogodišnje tamnovanje. Za te pare je kupio plac u Banji i sagradio Cakića vilu, koja se i danas nalazi u centru Banje, preko puta vile „Balkan“. Nažalost, posle Drugog rata vilu nam je oduzela nova komunistička vlast, a oca, majku, tetku Veru i nas troje dece smestila u pomoćnu kuću sa dve manje sobe – seća se dr Kostić.

Jovan Cakić se rodio 1871. godine u Kumanovu, u bogatoj porodici. Otac Zaharije bio je trgovac kožom, a unosni poslovi po Carigradu i Solunu donosili su zaradu. Imao je troje dece: sinove Kostu i Jovana i ćerku Genu. Kosta je nastavio sa ocem da se bavi trgovinom, a Jovan je završio Učiteljsku školu u Šapcu. Gena se udala za trgovca Bojka Bojkovića i imali su sinove Nikolu i Cvetka. Cvetko je Gimnaziju završio u Vranju, a potom otišao na Kraljevsku vojnu akademiju. Bio je predratni kraljev oficir, a od njegove dece najpoznatija je Svetlana Ceca Bojković, čuvena srpska glumica.

KAKVA UVABINjA
Jovan Cakić je kao mladić bio naočit čovek i njega su mogle da opišu samo reči tadašnjih devojaka:
„Sve si je na tatka bija, semka gi se ne zatrla! Oči krupni pa crni kako kalemene trnjinke; veđe crne, ne kao dzift, nego dođev nekako kafelije, a savednale se nad oči kako gusti oblaci po neki put pred kišu! Mustaći mu takoj ž’knuli – beše mu osamnaesta godina – a usta mu malečka, kako s’s paru da su rasečena; kosa mu crna kako ugljen, pa gusta kako grebenci, a l’šteše mu kako da je od svilu pravena; i kako da gu Bog sazdaja, Bože oprosti od gre’. Rast mu je bija fidanbojlij, pa k’d ideše savivaše se kako ružica od vetar.
K’d pa prozbori i k’d se nasmeje; zatupka ti nešto pod grudi, izbije ti mertvački znoj, ufati te kako groznica, i čuješ kako ti zubi od zubi škrcav, pa niš’ ne možeš da prozboriš, nego ga salte gledaš, pa ne odvajaš oči od njeg’.

– Deda je sa učiteljem Antonijem Todorovićem Šarplanincem bio  istaknuti srpski nacionalni radnik i održavao je tesne veze sa komitskim pokretom i Izvršnim odborom u Vranju, koji je formiran 1. septembra 1903. godine. Sastanci su se održavali u manastiru Prohor Pčinjski i tu su se dogovarale akcije, kao i prebacivanje komita, posebno iz preševske kaze, preko Kozjaka i njihov prihvat u istočnom Povardarju – kaže dr Kostić.

Učitelj Cakić se po izlasku iz skopskog zatvora vratio u Kumanovo, a vilu u Banji je izdavao gostima.  U braku sa Sofijom imao je tri ćerke: Leposavu, Pravdu i Veru. Pred Prvi balkanski rat došao je u vranjski kraj gde je organizovao dobrovoljačku četu sa kojom je ratovao u Makedoniji. U prvom svetskom ratu prošao je golgote sa srpskom vojskom, ali nije dočekao vaskrs Srbije.

Prošao je Albaniju, iskrcao se na Krf gde se opravio i sa svojom jedinicom je prebačen na Solunski front, gde je bio u itendantskoj jedinici.

– Negde kod Prilepa razboleo se od malarije i francusko sanitetsko vozilo je trebalo da ga prebaci u najbližu bolnicu. Kretali su se putem, pored neke klisure i survali se. Svi su izginuli. Deda Jovan je sahranjen na vojničkom groblju u Prilepu. Po završetku rata baba Sofija se sa ćerkama doselila u Banju – priča dr Kostić.

Njegova majka Leposava se 1921. godine udala u Kumanovu za Djorđa Kostića, predratnog policijskog pisara.

UBISTVO POP TAŠKA
Stanislav Krakov, književnik i filmski reditelj, u svom istorijsko-
publicističkom delu „Plamen četništva“ objavljenom 1930. godine piše o pogibiji popa Taška u Kumanovu, a potom o ulozi Jovana Cakića u ubistvu bugarskog mitropolijskog namesnika Aleksandra:
„Godina 1905. otpočela je ubistvom srpskog prote u Kumanovu Atanasija – Taška Petrovića. Organizator i izvršilac ubistva bila je bugarska organizacija u Kumanovu. Pop Taško je osuđen na smrt zato što je bio predsednik kumanovskog odbora, srpski mitropolitski namesnik i organizator bojkota bugarskih trgovaca u kumanovskoj čaršiji. Atentat je izvršen u nedelju, 15. januara, u uskoj uličici koja je vodila prema srpskoj crkvi. Tada su smrtno ranjeni prota Taško i crkvenjak Jaćim Krstić. Smrt je izbegao đakon Stojan Stejić, koji se, u momentu otvaranja vatre, okliznuo i pao.
Turske vlasti su uhapsile 11 osumnjičenih, ali su osuđena samo dvojica: Atanas Levkov, upravitelj bugarskih škola i Trajče Mitev, sekretar bugarskog mitropolitskog namesnika prote Aleksandra. Obojica su osuđena na pet godina zatvora. Istragu je vodio reformni oficir, Hrvat Milan Turić s očiglednom namerom da omogući puštanje na slobodu okrivljenih. Levkovu i Mitevu, koji su kaznu izdržavali u skopskom Kuršumli – hanu, uskoro se priključio srpski učitelj iz Kumanova Jovan Cakić. On je osuđen na istu vremensku kaznu zbog organizovanja ubistva bugarskog mitropolitskog namesnika.
Bugarski prota Aleksandar ubijen je četrdesetog dana od smrti prote Taška, u vreme kada je Tašku držan parastos. Tako je prvi put u istočnom Povardarju, sa srpske strane, odgovoreno ravnom merom na bugarski teror.
Pred istim izvanrednim sudom u Skoplju otpočeo je nov proces i opet se javio sada bugarski svedok jedan egzarhijski sveštenik koji je čuo kako su pripucale puške video kako je pao prota Aleksandar i kako je Jovan Cakić bežao, a kaput sve leteo za njim. Cakić se okrenuo egzarhistima u sudnici:
– A, bre, ne najdove drugog čovek nego pop?
Sud je izrekao i njemu pet godina robije. Iz gomile sveta izašla je njegova majka, potpšala ga po  ramenu:
– Ako, bre, sinko, ti iz aps će izlezeš, a tija od grob ne izlagat.
Na ulasku u Kuršumli-Han dočekali su Cakića Levkov i Mitev:
– Napred, gospodine učitelju! O, gospodin Cakić, će ja delime Maćedonia? Čija je srpska li, bugarska li?
Cakić im nije odgovorio ali je posle nekoliko dana okupio oko sebe katile Srbe i Turke robijaše i sa njima priredio tuču Bugara. Sekretaru Mitevu  razbili su glavu. Povedena je istraga i Cakić je za kaznu bačen u najdublju ćeliju pod zemljom bez svetlosti. Pričvrstili su ga gvozdenom alkom oko vrata uz vlažni zid. Svake noći dizala se pesma iz njegovog podzemnog ležišta i ponavljala.
– Jaša Cakić! – divile su mu se turske apsandžije.
Naš konzulat je obavešten da je Cakić od zlostavljanja poludeo. Mikica Ristić zamolio je  ruskog konzula Belajeva i austrijskog grofa Paru da odu u Kuršumdi-Han. U dubokoj ćeliji na svetlosti fenjera videli su lice iskrivljeno, nasmejano, razvučeno ludački. Na zahtev diplomata Cakića su vratili među ostale osuđene i tamo se odmah izlečio“.

KRALjEV AVIJATIČAR

– Očev posao je zahtevao stalna premeštanja po tadašnjoj Vardarskoj banovini. Tako sam se ja rodio u Makedonskom Brodu. Čim je došlo do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, morali smo da bežimo od bugarskih fašista koji su okupirali Makedoniju. Rat smo proveli u Knjaževcu, a otac je bio interniran. Iz nemačkog zarobljeništva se vratio 1946. godine – ističe dr Kostić.

Po završetku rata Kostići su se vratili svojoj kući, u vili Cakića u Banji. Sa njima je bila i Stanislavljeva sestra Vera, koja se nije udavala.

– Stanovali smo tu do 1948. Godine, dok vila nije nacionalizovna. Došli su jednog dana predstavnici nove vlasti, uručili nam rešenje i naredili da se odmah iselimo. Majka je pitala gde će sa troje dece, a oni su, onako nabusito, predložili da se preselimo na klupe u banjskom parku. Ipak su se samilovali zbog dece i dozvolili nam da stanujemo u pomoćnoj kući sa dve manje sobe. U našu kuću usleli su se vojna lica i milicioneri – komunisti. Kasnije su neki to uknjižili kao svoju imovinu, drugi prodavali… Podneli smo zahtev za restituciju i čekamo povraćaj imovine – navodi dr Kostić.

Osim preseljenja u pomoćnu kuću snašla ih je još jedna nesreća – otac Djorđe bio je uhapšen i osuđen na 10 meseci strogog zatvora.

– Zatvor i sva iživljavanja nove vlasti je „zaslužio“ kad je na krštenju sina svog šuraka Dimitrija nazdravio: „Neka je Miroslav živ i zdrav, pa neka bude kraljev avijatičar“. Neko od prisutnih gostiju, rođaka, je hitno izašao i prijavio slučaj UDBI – kaže dr Kostić..

On je otišao da se školuje u Beograd i završio je medicinu 1959. godine. Postao je poznat i priznat hirurg. Radio je širom Jugoslavije, u Splitu, Skoplju… Raspad Titove Jugoslavije dočekao je na ratištu. Organizovao je ratnu hiruršku bolnicu i 1992. godine izašao u penziju. Iako je mogao da živi u Beogradu odlučio se za Vranje i Vranjsku Banju, gde je doveo i svoju porodicu.