11. Sport i omladina

, , , , ,

Akcija Vranjskih privodi se kraju. Pred vama je pet kandidata za resor sport I omladina, a to je oblast koja poslednjih godina, na žalost, sve češće privlači pažnju po aferama i policijskim istragama. Dobrih rezultata je sve manje, a došlo se dotle da je RK Vranje, nekada jedan od najboljih klubova na lokalu, izbačen iz svih takmičenja. Nešto mora da se menja, a na vama je da odlučite ko je najbolji čovek za to.

SLADjAN RADENKOVIĆ

Rođen je 1964. u Vranju. Zvanje diplomiranog profesora fizičke kulture stekao je 1989. u Skoplju. Radi u OŠ „Radoje Domanović“. Igrao odbojku za OK Vranje. Po završetku karijere postao trener OK Vranje, a kasnije i ŽOK Vranje. U odbojkaških krugovima izuzetno cenjen kao pedagog i stručnjak za rad sa mlađim kategorijama. Organizovao sekciju odbojke pri školi i sa svojim učenicima redovni učesnih školskih olimpijada.

MIODRAG NIKOLIĆ

Rođen je 1956. u Prilepu. Gimnaziju završio u Leskovcu, a fakultet fizičke kulture u Nišu, 1982. Počeo da radi kao apsolvent 1980. u školi u Gnjilanu, a 1984. prešao u tadašnju  SOFKU Vranje, u resoru za školski sport. Od 1986. je profesor u OŠ „Branko Radičević“. Za RK Vranje igrao od 1983. do 1990. godine, a sve vreme bio i trener. Istakao se i kao trener seniora RK Vranje, a važi za jednog od najboljih rukometnih trenera u radu sa mlađim selekcijama.

JOCA RISTIĆ

Rođen je 1975. u Vranju, gde je završio i Srednju ekonomsku školu. Prošao sve mlađe selekcije FK Dinama i stigao do seniora. Od 1996. do 2004. igrao za tadašnjeg drugoligaša FK Vrbas, gde je bio i kapiten. Od 2004. do 2006. igrao za FK Dinamo i bio kapiten ekipi koja je po prvi put u istoriji ušla u Prvu ligu. Potom bio trener petlića, omladinaca u Kvalitetnoj ligi, pionira i pomoćnik trenerima prvog tima Makasimoviću i Dodiću u Prvoj ligi. Trenutno, radi kao koordinator mlađih selekcija FK Dinamo.

SLAVOLjUB STOJANOVIĆ

Rođen je 1956. u Vranju. Završio Fakultet fizičke kulture u Skoplju, 1983. godine. Radi kao organizator sportske rekreacije u Sportskoj hali. Odbojkaški je trener, jedan od osnivača OK Vranje. Trenirao mušku i žensku odbojkašku ekipu Vranja. Poznat kao trener koji je radio i stvarao odbojkaše koji su u poslednje dve decenije obeležili vranjsku odbojku. Trenutno je trener OK Vranje i to svim selekcijama. Iz godinu u godinu ostvaruje uspehe sa mlađim selekcijama na državnim prvenstvima.

GORICA KRSTIĆ

Rođena je u Vranju 1987, gde je završila Gimnaziju. Apsolvent je DIF-a u Nišu. Rukomet počela da igar od 2000. godine i od tada je prvotimka ŽRK Jumko, a potom i ŽRK Vranje. Trenutno je kapiten tima i uzor devojčicama koje dolaze u klub jer im nesebično prenosi svoje znanje. Slovi za rukometašicu lidera, omiljena u društvu, poseduje visoke moralne karakteristike zbog kojih je iuzutno cenjena i uvažavana. Puna energije i vizija u sportu i društvu. 

IVANA STOŠIĆ, NAŠ DESETI MINISTAR

Poštovanje drugih nije pitanje novca

Čitaoci Vranjskih nisu imali dilemu po pitanju najboljeg kandidata za gradskog ministra za oblast nacionalne manjine, etničke zajednice i NVO. Ubedljivo je trijumfovala Ivana Stošić, koja je trenutno na funkciji generalnog direktora Biznis inkubator centra. Evo kako ona ocenjuje rezultate delovanja lokalne vlasti u resoru za koji je izabrana.

– Kada se govori o poštovanju ljudskih prava uopšte, a u okviru njih i prava nacionalnih manjina i etničkih zajednica, treba znati da se radi o vrlo kompleksnom pitanju, ne samo kod nas već i svuda u svetu. Ne treba zaboraviti da je 20. vek sam po sebi bio najkontradiktorniji po pitanju ljudskih prava – nikad više žrtava u svetskim i građanskim ratovima, a nikad više akcija i kreiranja mehanizama zaštite ljudskih prava. Lično smatram da gradska vlast radi na uključivanju nacionalnih manjina u drustveni život generalno, ali to nije jednosmerna ulica. Za puno poštovanje, kao i zastitu prava nacionalnih manjina, ali i etničkih zajednica, lokalna vlast mora da sagradi održiv sistem međusobnog poverenja, a da resor vode ljudi koji će zaista razumeti probleme manjina, ali i pronaći kreativna rešenja za njih.

Šta je najveći problem na lokalu u ovoj oblasti i zašto?

– To su relikti prošlosti, a to je da su nevladine organizacije koje se bave ovom tematikom nepopularne, jer se i dan danas nazivaju „stranim plaćenicima“. Mora se mnogo raditi na edukaciji građana, vršnjačkoj edukaciji, načinu rešavanja konflikta mirnim putem. Ja znam da je ekonomska slika našeg društva jako siva, ali nam ne treba novac da naučimo da poštujemo prava drugih i borimo se za prava naših sugrađana druge vere, rase, boje… Ja sam magistrirala na tezi „Romi na teškom putu između segregacije i integracije – mogućnosti, posledice i izazovi“ jer smatram da je obaveza većine da se bori za prava manjina i nikada neću odustati od te borbe kao i svojih uverenja, kojih na moju radost deli sve veći broj naših sugrađana, a pre svega mladih ljudi.

Šta biste na lokalnom nivou prvo promenili u rešavanju problema nacionalnih manjina i etničkih zajednica?

– Ono što bih najpre uradila jeste uvođenje Dana otvorenih vrata, gde bi gradski ministar u tom resoru mogao direktno da čuje i razume probleme manjina. Vrlo često smatramo da znamo šta su problemi drugih i to nas dovodi u zabludu, pa i pored najbolje volje da rešimo probleme određenih grupa, to ne činimo jer to nije njihov prioritet. Godinama unazad radim sa različitim nacionalnim manjinama i pripadnicima ranjivih grupa širom sveta i ono sto mogu reci – pitajte njih šta ih muči! U tome je ključ, razgovor, razumevanje i pokušaji iznova i iznova da se neki problem reši. Ne može niko rešiti sve probleme, ali ih može učiniti podnošljivijim za život onih koje ti problemi muče.

Većina građana, na žalost, ne gleda blagonaklono na nevladine organizacije. Šta bi trebalo da se preduzme da se njihov imidž popravi?

– Običnom građaninu je prva asocijacija na temu nevladine organizacije „strani plaćenici i domaći izdajnici“ ili pak „prodadoše veru za večeru“. Za ovakav stav građana, odgovornost snose i same nevladine organizacije jer nisu uradile mnogo na poboljšanju svog imidža. NGO scena je jako šarenolika, što je sa jedne strane dobro, a sa druge ne. Kao i u svakom poslu, mora postojati profesionalizam, znanje, lični integritet u zajednici i ono što je najvažnije – rezultat. Kad jedan NGO to postigne, on će sam po sebi, svojim radom, zapravo promeniti sliku o, po meni, najplemenitijoj ideji, a to je udruživanje građana radi ostvarenja nekog cilja od koristi za celu zajednicu, što su ciljevi svih nevladinih organizacija, nadam se.

U kojim oblastima je aktivnost nevladinog sektora na lokalu nedovoljno primetna i zašto?

– Nevladin sektor može učiniti mnogo toga vezano za readmisiju i socio-ekonomsku integraciju povratnika. Mislim da je to polje koje se otvara i gde se može pružiti konkretna podrška povratnicima, zaustaviti pojava „lažnih azilanata“, čime bi se direknto pomoglo svim građanima i samoj državi, a dovelo bi do boljitka za celo društvo. Povratnici imaju drugačije radne navike i oni mogu biti motor razvoja u svojim zajednicama, počev od radnih navika koje su stekli na zapadu, preko novousvojenih kulturnih šablona i obrazovanja.

Kakva je saradnja lokalne vlasti sa nevladinim organizacijama? Kako biste pospešili tu saradnju?

– Smatram da lokalna vlast dobro sarađuje sa nevladinim organizacijama, pruža se podrška realizaciji projekata NGO sektoru,  što samo potvrđuje da za put u Evropu moramo znati da je neophodna saradnja lokalnih vlasti sa građanima na svim nivoima. Na kraju, građani treba da nauče da oni biraju lokalnu vlast, koja treba i mora da zastupa njihove interese i da ih na to stalno podsećaju. Tu nevladine organizacije imaju ulogu medijuma izmedju građana i lokalnih vlasti. Kad to shvate svi, i lokalna vlast i nevladine organizacije i građani, onda ćemo imati razvijenu građansku i društvenu svest da poštujemo druge, štitimo slabije od sebe i borimo se za istinu i pravdu, koja na žalost, postaje nedostižna za mnoge.