Prodaš kožu – džaba meso

,

Nije bilo kuće u kojoj se ne bi čula vreka jaganjaca. Bila su sirotinjska vremena, ali za jagnje se uvek imalo

Vaskrs ili Uskrs u Vranju, po mahalama i sokacima oduvek je bio Veligden, veliki dan koji se sa nestrpljenjem čekao nakon dugog posta. A da dolazi nagovestili bi praznici Lazareva subota ili Vrbica, kao i Cveti.

Olga Mišić Zubanka sećala se kako se nekada slavilo:

– Vrbica se uvek padala u subotu, dan pred Cveti. Počeli bismo da čistimo kuću još u petak, u subotu smo se već spremali za odlazak u gradsku crkvu. Oblačili smo se u novo, da se sve c’kli na nas. Otišli bismo na vreme, zapalili sveće, vrteli se po portu do dva sat, kad bi počela da čukav zvona. Srce bi nam zaigralo. Narod, kako buljuk, počeo bi da se sabira; staro, mlado i obavezno đaci sa učitelji i profesori. Svi doterani kao za paradu. Iz crkvu će krene povorka, napred vojna muzika. Ide se do Amam, do Klinčarski dućan i tuj u reku berev se vrbe. Eh, što je t’g imalo vrbaci. Kad se naberev vraćamo se u crkvu da gi ostavimo da popovi očativ i osvetiv granjčiki. Povorku su uvek pratile Lazarice. Obučene kako treba, išle su po stranu sa pesmu – pričala je Olga.

LAZARICE

Lazarice su ispred kuća pevale prigodne pesme a za uzvrat dobijale jaja, kolače, nešto sitnog novca.

– Nas je bilo petoro. Lazar i četiri opašarke. Nosili smo krošnju u koju smo sakupljali dobijena jaja. Išle smo od kuće do kuće, znali smo šta da pevamo. Pesma koja je najavljivala naš dolazak počinjala bi: „Dobro jutro domaćice, ravni dvori izmeteni, izmeteni isčisteni, doz, doz, doz“…  Ako smo pevali za devojku, počinjali bi: „Igrala se devojka sa zlaćanu jabuku, upade joj jabuka u trojica junaci, ona im se moleše, dajte mi ju jabuku, doz, doz, doz“… Ako je muško dete u kuću krenula bi pesma: „Grize dete jabuče, uape se za rukče, doz, doz, doz. Lele, lele ručica devojačka dušica“… Za momka smo pevali: „Ljubi momče devojče u zelenu livadu, pod petrovku jabuku, doz, doz, doz“… Ako je u kuću mlada snaška: „Iskočila Ristena sa bele ruke testene, doz, doz, doz“… Znali smo što treba i kad ulazimo u trgovačke kuće: „Lastavice letiv na nebo, oblaci zboriv kiša da padne, kiša da padne pare da se zbirav, doz, doz, doz“… – sećala se svog detinjstva Milena Stanković Krivorepka

Eh… Veligden bi počeo još od Velikog četvrtka. Strasnu sedmicu do koje su svi držali u kući, a najviše babe, deca su teško podnosila.

– Za doručak droben leb u čaj od nanicu, za ručak kuvan krompir ili blanjav pirinač, za večeru paradajz iz flaše koji je ostao od zimnicu, pomešan sa krupno isečen kromid. Jaja su se farbala, mastila, po pravilu u četvrtak. Majke bi još jednom proverile boje koje smo kupili u gvožđaru, ljuske od kromid da ne gi je načnala skapotina i listiće od raznih travki koji su služili za ukras. Tu su bile i porozne perlon čarape u kojima se stavljalo jaje i umakalo u boju. Najbitnije je bilo da su jaja prvog kvliteta, bela da l’štiv, da su kokoške ranjene kako treba, barem poslednji mesec pred mastenje, da ne pucaju u vruću vodu. Od sto komada najviše dva mogu da puknu, ako je poviše nastao bi vik po kuću, neko je štedeo u kokošarnik na ranu – pričao je Živojin Mašutković Žika Mašuče, iz Donje Šaprance. 

Na Veliki Petak, u starom Vranju, na dan kada je razapet Isus Hrist, varoš bi zaćutala, na ulicama je bilo malo sveta, samo oni koji su žurili u podne u crkvu da prisustvuju iznošenju plaštanice. Ta tišina, to odmaranje po kućama i čekanje ručka gde se iznosio pasulj na vodi, označavalo je žalost za stradalim Gospodom. Tog dana svi su bili pod kontrolom baba, a najviše deca, Ni u snu, niko nije smeo da pomisli da se omrsi. Bio bi to greh koji bi mogao da navuče prokletstvo na kuću. Zato se i nije izlazilo iz kuća.

SRMALUK I LjUTE PAPRIČICE
Počinjalo se sa čorbicom od jagnjećih iznutrica. Crevca je majka pažiljivo prala, okretala ih više puta tankim vrbovim prutićem. Kusala se vruća i samo bi se čulo: „Uf, uf, uf“… Potom bi se pristavljala kapama. Kapama je bila gusta čorba sa puno spanaća i jagnjećeg mesa isečenog na krupne kocke, kako se govorilo „da su kako dečje pesnice“. Uz nju se obavezno jelo ovčje kiselo mleko, koje je moglo nožem da se seče. Nakon toga dolazio je đuveč sa pirinčem, spanaćem i jagnjećim mesom od vrata i rebara – „da malka pusti soft, da upije oriz, snaga da se ustrese dok se jede“, pričala je majka. U nekim kućama pravio se srmaluk. Uzmu se sve iznutrice od jagnjeta, pa uviju u jagnjeću maramicu i u veliku zemljanu tavu ispeku. Jede se vruće sa ljutim paričicama. „Hajde da se zasladimo“, viknala bi majka. Ne, nisu to bili kolači, već se vadila zamljana tava iz šporeta u kojoj je bio ispečen jagnjeći  but. Uz njega se pilo domaće otočeno „belo“ vino koje se „gazilo“ soda vodom. E, kad se to završi prinosili su se kolači koje smo mi deca željno iščekivali. Stariji su se grabili za tatlije sa oprasima, a mi za mlekom poparen koh ili vanilice koje su se topile u ustima, a pekmez zadržavao oko njih – pričao je Žika.

Velika Subota se dočekivala sa olakšanjem, jer se samo na jedno mislilo: sutra je Veligden! Tada se je u Vranju tradicionalno klalo jagnje od koga bi se sutradan gotovila razna jela, po proceduri propisanoj od predaka.

– Nije bilo kuće u kojoj se ne bi čula vreka jaganjaca. Bila su sirotinjska vremena, ali za jagnje se uvek imalo. Tada je važilo pravilo, kao da ga je sam Gospod propisao: „Prodaš kožu – džaba meso“ – kazivao je Žika.

DRVENA JAJA

Ujutru, na Veligden, čim bi ustali, majka ih je postrojavala ispred bunara da se umiju i obrišu mekim, šarenim peškirom. Nastalo bi oblačenje za službu u crkvi.

– Oblačili smo nove kratke panatlone sa tregerima, nove majice sa kragnom, šarene čarape, nove sandale sa kožnim kaišem. Sestra belu suknjicu na karnere, bele soknice, naboranu košulju, roze sandalice. Sa sobom bismo poneli po jedno crveno jaje koje smo ostavljali u crkvi. Po završetku službe, odlazili smo kod najbližih rođaka, da im „polazimo kuću“ kako se govorilo, i čestitamo praznik. Još na ulasku u dvorište dočekivali bi nas: „Tugo, tugo, dođoste li slatki, a mi se odzrćamo, pitujemo se: „Kude su do s’g“? Nastalo bi ljubljenje, posedali bismo u dvoriše i čekali posluženje – raspredao je Žika.

Počelo bi se slatkim od dunja i hladnom bunarskom vodom, raznim pitama, od kojih su najviše voleli „ačak“ pitu sa urdom. Čekali su ono glavno – kolače!

– Tu su bile gurabije raznog oblika, tatlije i vanilice koje smo obožavali. Pred polazak dobijali smo po jedno crveno jaje, da budemo zdravi i jedri, koje bi nam do kuće pofarbalo ruke. I novac, koji smo iščekivali sa velikim nestrpljenjem. Znali su dede, babe, ujaci, stričevi, tetke, koliko treba da daju – ni malo, da ne bi ostalo u nekoj kućnoj fijoci, ni mnogo da nam ih ne uzmu roditelji, već taman toliko da se počastimo sutradan na Čist Ponedeljak u poslastičarnici u centru varoši i da obavezno popijemo po kabezu – kazivao je Žika.

Po povratku kući izlazili su na ulicu jer je počinjalo kljucanje jajima sa drugom decom. Mnogi su imali drvena koja su im pravile komšije stolari i farbali ih u crveno. Manja deca mogla su biti prevarena, ali starija ne.

– Kljucalo se na „uzimačku“. Zato se danima tražilo od očeva da nabave jaja od guski za koje se smatralo da su najjača. Mnogi nisu hteli da se kljucaju sa tim jajima već isključivo kokošjim. I za čudo, najviše bi pokupio jaja neko sa najmanjim jajetom sa kao drvo tvrdim vrhom. Bilo su to jaja od kokoški, i onih kikireza, koje su hranjene specijalnom hranom – isticao je Žika.

Kada bi se vratili kući čekao ih je „veligdenski“ ručak, u to vreme gotovo isti u svim varoškim kućama.

Stariji su, potom, ostajali da malo odmore, prvi dan Veligdena u Vranju je bio isključivo porodičan praznik. Deca su odlazila na ulicu da nastave sa kljucanjem jaja.