Maca u rekreativnom salonu

,

Niko nije računao da će ova životinja za desert da tamani loptice za stoni tenis

Ometeni zbog velikih snežnih padavina tokom januara i prebukiranosti planinarskih domova, tek mnogi od nas ostali su željni zimskog odmora sa onim pratećim, sada i kod nas toliko aktuelnim skijanjem. Kako za, recimo Kopaonik, nismo imali vremena (a ni novca) izbor je pao na ovaj, nama najbliži, toliko zimus hvaljeni, ski centar na Besnoj kobili.

JEDAN PAS

Gradski prevoznik ovdašnji saobraća samo do Krive Feje, a otuda vam valja prepešačiti oko četiri kilometara kolskog puta ako ste radi da stignete do planinarskog doma te se na put valja krenuti sopstvenim vozilom, što smo mi i učinili. Nakon relativno solidnog puta, lepih pejzaža seoske idile i zelenih krajolika, od Vranja preko sela Korbevac, Sebevranje i Klisurica, sledeći minimalnu znakovnu signalizaciju koja podrazumeva putokaze, stiže se u malo selo Nesvrta odakle se pruža jasan pogled na  Besnu Kobilu, budući da se ovo mesto nalazi na oko 1.000 metara nadmorske visine. Put kojim se dalje ide ka Krivoj Feji prošaran je udarnim rupama i ne treba da dođe kao iznenađenje kada na putu naiđete na odrone velikog kamenja i zemlje. Iako na to upozorava signalizacija, nekako bode oči to što kao put koji vodi ka jednom turističkom mestu, često posećivan od strane školaraca i koji je po pravilu prometan, nije obezbeđen od obrušavanja stena.

Putokaza koji bi od Vranja usmerio namernika na Skijalište Besna kobila nema.

U centru Krive Feje dočekao nas je jedan pas i odlazeći autobus sa putnicima za Vranje. Zapuštene drvene barake i nekoliko stambenih objekata odaju siromaštvo ovog pretežno rudarskog sela. Ko ne radi u rudniku, bavi se poljoprivredom, a takvih je malo ovde. Jedina kafana u Krivoj Feji, kao poslednji pit stop pre planinarskog doma, bila je neobično prazna, barem kada se radi o seoskim prilikama. Zapravo, moglo bi se reći da pravo putešestvije počinje baš od te kafane, jer se tu završava asfaltirani deo osnovne saobraćajnice Kriva Feja – Ljubata koji vodi ka planinarskom domu i dalje prema releju.

Osim blata zbog koga je vozilo klizilo čas na jednu, čas na drugu stranu, trebalo je voditi računa i o oštrom kamenju duž puta koje se odranjalo sa bočnih strana. Srećom, nije bilo vozila iz suprotnog pravca, sa kojim se usled očajnog stanja puta ne bismo mogli mimoići. Zadnjih kilometar i po „ prilaznog puta“ puta do planinarskog doma asfaltiran je sa 29 miliona dinara koje je u tu svrhu „iskeširalo“ Ministarstvo za nacionalni investicioni plan i još uvek je u dobrom stanju ako smetnemo sa uma prvih stotinu metara. Kraj sezone ili nešto drugo, tek niko ne nalazi za shodno da granje i kamenje koga ima na pretek skloni sa puta. Na ostatku deonice, poput većih ski centara, nadvija se rasveta koja, kažu upućeni, nema svrhu jer kada se te sijalice popale, tada Kriva Feja ostaje bez struje. Nakon prve vikendice, tik uz desnu stranu puta, stoji objekat gradonačelnikovog brata, a samo pedesetak metara više nailazi se na planinarski dom.

Kao da žive duše tamo nije bilo za vreme našeg boravka. Odžak koji se dimi odavao je nečije prisustvo. Poznato je da planinari važe za izuzetno gostoljubive i druželjubive ljude, a naš dolazak na kratko je zbunio osoblje. Ipak, dolazak u restoran doma bilo je pravo osveženje nakon puta za nas. Skorašnji javni radovi napravili su od restorana pravi mali kutak za opuštanje i uživanje. Uređen u etno stilu sa elegantnim dezenima i kaminom na sredini prostorije naprosto je vapio da se prihvatimo menija.

Da li što smo bili jedini u restoranu, tek kelner se za sekund pojavio pred nama i bio spreman da primi porudžbinu. Možda samo iz dosade, ali nama se učinilo kao da je hteo da nas što pre usluži bez ikakvih šansi da prethodno pogledamo meni. Kako kelner nije imao nešto za preporučiti, latili smo se onog proverenog kafanskog poručivanja. Cene su nešto jeftinije nego li u gradu, pristupačno svakako, ali kaže narod koliko para toliko muzike, te smo ukus hrane pravdali cenom.

BOROVNICE

A kada je došlo vreme za desert, jedina opcija bile su palačinke sa kremom i plazmom ili džemom. Ni traga od famoznog kolača od borovnica, koji se tamo zove Cecina krofna, po ceni od 50 dinara. Ima i nešto što se zove Fejin kolač, a košta 100 dinara. Ali ni tu poslasticu nismo mogli da probamo. Kažu nema tih kolača, kraj je sezone je, pa je potražnja slabija.

Uredno smo dobili račun za iće i piće i tu nije bilo nikakvih problema, ali se dolepotpisani nije mogao oteti utisku kako  je osoblje „skontalo“ da su „Vranjske“ u lokalu, a kako je njihov drektor, Dragan JANjIĆ,  u lošoj korelaciji  sa našim listom na svako naše pitanje dobijali smo šture odgovore. U knjizi utisaka htedosmo da škrabnemo koju, ali nas privukoše silni komentari onih koji su tu odsedali. Na prvih nekoliko listova samo nezadovoljstvo:

– Ovje je idealno samo za uzgajanje bubašvaba i bubaljki – napisao je jedan od gostiju.

Ima i onih koji su napisali da je sve super. Super je dom, super je ski staza, super je usluga…

Samo domaru niko nije našao manu, svi ga u knjizi posebno hvale.

Ima i oni zlih jezika koji kažu da je Janjić dovlačio pulene „eksperata“ onako, da vide dom i da malo tu ostanu, ali da su zazuzvrat morali da daju svoj doprinos u knjizi utisaka.

Dom raspolaže i sa rekreativnim salonom, tačnije podrumom, odmah ispod restorana, a preko puta kotlarnice. Ponuda oskudna, stoni tenis i stoni fudbal. Zbog miševa u salonu čuvaju mačku, ali niko nije računao da će ona za desert da tamani loptice za stoni tenis, što onda i ne ostavlja neki prostor za rekreaciju, osim ako neko ne preferira tim obezglavljenih fudbalera prikačenih na šipkama.