Razgovori kod Marganke

,

– Pitaše me Beogradke: kako vam se gospođo, dopada Beograd? Ja gi reko: „Pa, Boga mi dobro, nama dopada se; ovde je „vrlo lepše“ da se živi, da bome“!

O autoru
Potpunijih podataka o Janićiju Jovanoviću Bilaćaninu nema. Zna se da je rođen u Vranju, a da su se njegovi doselili iz Biljače. Kao dečak dočekao je oslobođenje Vranja od Turaka. Školovao se u Beogradu i završio pravne nauke. Za vreme prvog svetskog rata sa suprugom Leposavom i srpskom vojskom preživeo je Albansku golgotu.
Iz razgovara sa profesorom Momčilom Zlatanovićerm saznajemo da je sa  porodicom živeo u Beogradu, gde je radio kao sudija u Državnom sudu. Bio je zet čuvenog Janče Jovanovića Baldžije, koji je u Vranju između ostalog, krajem 19. veka, sagradio hotel „Vranje“. Janaćije je napisao samo „Našu Nanu“, sliku iz vranjskog života, gde opisuje događaje od 1878. do 1918. godine, od oslobođenja Vranja od Turaka, pa do završetka Prvog svetskog rata, kroz dešavanja u familiji Baldžije.

Da bi lakše uticala na Janka da se što pre reši na ženidbu, Naša Nana ode u Beograd gde je Janko bio sa službom. Gotovo svakog dana molila se Bogu, i pri ručku i večeri uz čašu blagosiljala: da joj se ispuni najveća želja – „da skoro i brgo dovede u kuću još jednu snašku“…

I zaista, ne prođe dugo vreme i ispuni joj se i ova želja. Dođe joj u kuću nova snaha, i to baš po njenoj volji, iz Beograda i iz dobre, domaćinske kuće. Naninoj radosti tada nije bilo kraja. Jedva je čekala da dođe nedelja ili kakav praznik, pa da joj što pre, sa ženama i decom, dođu u goste, te da se svi provesele onako po našinski, uz vesele svirke, starovremske igre i sevdalinske vranjanske pesme, kao i uz naše „smeške“, „bejite“ i lakrdije.

Sva srećna što joj se sve želje ispunile, neprestano i u najvećem raspoloženju pričala je o svojim doživljajima i to kako o onim pre Oslobođenja (Škodrina buna, Sulejman begovo proterivanje iz Rataja i dr.), tako i posle ovoga: a naročito o onim doživljajima od kako je počela da se meša sa činovničkim i drugim, kako ona govoraše, „vospitanim“ i „pismenim“ ženama i „gospojama“.

Evo nekoliko od ovih Naninih doživljaja koje je jedan njen unuk opisao u pismu svome bratu u Vranje:

„Da ti najpre ispričam Nanin fini srpski govor kod Marganke. Čim Našoj Nani javiše da je njena stara prijateljica, svaća Marganka, nešto bolesna, ona odmah ode da je obiđe. Istina, ona se razbolela ne baš od neki, da prostiš, loš i težak boles, već samo je nešto bila „nefelna“, pošto od kad je došla u Beograd kod sina si Djorđiju iz „Upravi Font“, sve je nešto „kenjkava“, potkašljuje i počesto dobiva neki bodeži u slabine, i ako si žena svaki dan pije „ulišnjak“ sas sto i jednu travku u rakiju, i uzima često i „altambaš terijać“ pomešan sas jutroklek, što pomalo udara na „mamnja“.

Ama, bez sve šale, vidi se, žena si ič ne firaje, sigurno zbog ovaj težak ava (vazdu’) i krečljivu vodu.

I pošto prvi put Nana dade svoje na daleko čuvene „iljače“ i lekove praveni od „Prkini šareni krompiri“ – ona ode, posle nekoliko dana da vidi dejstvo istih, ili kako ona kaže: „da li je bidnaja sevap“.

Kad, tamo kod Marganke: puno bile neke gospoje, Beogradlike. Znam da misliš da se ona „uštumila“ i zabunila kao ono kad beše ušla u apoteku da traži meso; jok, more, ovaj put za čudo, takoj neje bilo, nego kad si vikala da si zbori po „šumadinski“ – ajde mori! Tapka li gi tapka! Marganka, pak, kad razvrzala njojno znanje „finog“ srpskog jezika Beogradke se samo pogleduvale i meškoljile, valjda iz straha da ne gi ripne i uhvati za gušu, jer nesu tu ništo razbirale, pa pomislile, Bože me prosti, da ne vu je nešto mrdnaja pamet; i takoj si brgo ufatile šišnjavu, pa bež pravo doma kao bez duše, ratosiljajući se ove vranjske vizite.

Kad ostaše nji dve same, onda će reći Nana:

– Ajd mori svaćo, da si mi po našenski počnemo ponovo razgovor, jer ja te nekako ne moga ništo da razberem. Da li mož’ i dak malko i poteško čujem, ili mož’ ti nekako fino govoriš i bolje razbiraš ovaj nov srpski govor, pokraj tvoju snavu Aleksinčanku si zar naučila?

– Jes, jes, naučih pokraj njuma, Bog da pomože! Baš dobro sam se ispraskala (htela reći valjda ispraktikovala).

Kad se već pred mrak Nana vrati doma, ja i naš Miljko Nanin „finik“, počemo da gu zapitkujemo: kako se provela kude Marganku, a ona, mesto odgovora poče da se smeje. Mi što gu više pitujemo, ona se sve više i više smeje i samo nešto počne, pa se zanese od smeja i ništo ne dovrši.  

Najzad, kad se malo umiri, onda poče da nam priča kako je i što je ona govorila sas Beogradke. No mnogo bi bilo kada bi sve to ispričao; nego evo samo ovo, i to onako po njeno pričanje:

– Pitaše me Beogradke: kako vam se gospođo, dopada Beograd? Ja gi reko: „Pa, Boga mi dobro, nama dopada se; ovde je „vrlo lepše“ da se živi, da bome“! „Samo, znajete, sagašnji govor mi ne ga baš dobro razbiramo, pa i vi će prošćavate, što nesmo „pismene“. Jer, u staro vreme, pre oslobodenije, neje, da rekneš ni bilo školje; tiki koj si nauči crkvenu „nausnicu“ ili psaltir, on odma bidne pop. A od naše ženske beše pismene samo moja komšika Mika, majka na Lute Stojanovoga, poznavate li ga? On je sada, čujem, ešpektor u Ministarstva na Poljoprivredni Ikonomi, a, doduše, kad beše malečak, mnogo mu beše merak i teraše ga srce poljak da bidne.

I jedan moj brat, beše učija neke školje, ama nekako se čovek posmeši i ne moga ni za 13 godine da nauči ni psaltir. Samo, pop Stoiljko Kačarski, sigurno ste čuli i za njega? On si brgo bidna pop, a, da rekneš, neje ni on baš mnogo „pismen“. Nego za nas on je dobar, a i dobro i glasovito poje u crkvu i na „panastasi“; jerbo u toj vreme mi smo bili „pod Turcima“… (kad Nana izgovori ovo „pod Turcima“, ja i Miljko toliko se nasmejasmo, da smo se skoro čitav sat valjali po patosu; pa celoga dana samo nam je ta reč bila u ustima).

No, za pakos, ovija dni, nađoh se sa Djorđijom, Marganikinim sinom; i on, čim me vide, poče da se smeje i pre no što mi reče zašto to čini. Ali, ja se odmah setih zašto se smeje, (sigurno zbog „pod Turcima“); te i ja se dadoh u smej.

– More da ti pričam – otopoče Djorđija – kako je bilo onomad kada tvoja Nana beše došla kude moju majku u gosti. Pa tuj behu i neke Beograđanke i naše nane kad počoše da gi tapkav i galiv božem po šumadinski, ja se od smeja počeh da prevrćem u drugoj sobi, jer se sav njihov razgovor čujaše u sobi gde ja bejah. Tamo, moja majka (Marganka de!) zapita jednu gospođu:

– Molim te, Vas, gospojo, imate li sina? Ženira li se on još ili ne? (Marganka iskala da gu pita da li je ženjen, pa, božem, fino iskala da ga kaže).

– Nema zašta da se ženira – odgovori joj gospa ljutito – moj je sin ozbiljan čovek.

– Ama nema za što da se ljutiš, gospojo, toj neje ništo, ja sam iskala da te, božem, prašam; da li imaš snavu i da li si s njum zadovoljna.

– A, tako! Nije još ženjen, jer je skoro dobio za ukazanog činovnika – odgovori Beograđanka.

– Da nije dobio u Monopol? – reći će nana ti, tek kol’ko da se nađe na razgovor.  

– Ne, u tilifont je – brzo ispravi Marganaka.

Pa posle je, veli Djorđija, prešao razgovor i na tursko-japanski rat; i tu je nana ti odnela pobedu, rekavši:

– Ama, zar se tija Rusi još bijev sas Opanci? (mislila na Japance).

– A, ne! Sva je ruska vojska imala čizme – ispravi govor jedna Beograđanka ironično, smešeći se.

Marganka pak, hoteći da učini prekor Beograđanki što tera šegu i sejir sas staru ženu, reče joj:

– Ama, Vi, gospođo, mnogo nešto govorite sas „cilimonije“ (htela reći ceremonije) – A, ja sam videla jednoga ruskog dobrovoljca još u naše Oslobođenje, da neje  imaja čizme, nego su mu bile na noge baš opanci i kad je teo da se bije sas Turcima on je popivaja po 20 čokanja rakije,  ama ne gi je plaćaja, nego si metnuja gunjče pod mišku i takoj je pobegnaja…

Gospođe se začuđeno zagledaše prekinuše razgovor i odoše i sigurno im neće pasti na pamet da joj još koji put dođu.

A, evo kako je Nana izgledala kao Švabica iz Preka: kad Nani kupismo pelerinu i somotsku kapu, koja se vezuje pantlikama ispod brade, ona pelerinu odmah obuče, metne toku na glavu i ode na „pijas“. Tu je naišla odmah na neku Zemunku, koja je prodavala mileram i neki švapski sitan sir. Zemunka vu rekla:

– Izvolite, gospođo – ali Nana je ćutala,. jer nije čula šta piljarica kaže, i dalje je gledala.

Zemunka, pak, misleći da je Nana neka Švabica, počela da joj govori „švapski“, rekavši joj;

– Ich bitte! Ich bitte!, a Nana rekla:

– Ne, neje toj za pitu!

– Nehmen Sie, nehmen Sie, meine Frau! – produži Zemunka.

– A, neje ni za meze – navali Nana – tražim ja urdu za ačak pitu! – pa si onda zaminala i ne gledajući piljaricu, koja nije mogla sebi da objasni kakvim čudnim jezikom govori ova gospođa, i ako joj je po odelu izgledala da neka „Švabica iz preka“.