Nada u Antverpenu

,

Bobanu Mikiću (31) iz Vranja hitno je potrebna operacija desnog oka u Beligiji koja košta 7.600 evra. Njegovi drugovi i prijatelji sakupili su 3.000. Boban je oslepeo na levo oko

Boban Mikić (31) iz Vranja, oseća zračak svetla na desno oko. Na levo je sasvim oslepeo. Boluje od ablacije, teškog oboljenja oka koje dovodi do slepila. Od devete godine je dijabetičar. Prima insulin četiri puta dnevno. Njegovo desno oko može da se spasi i da mu se vrati vid ako se hitno podvrgne operaciji na Očnoj klinici uAntverpenu, u Belgiji.

– Borim se za belo videlo, da mogu sam da se služim dok živim. Da ne mučim majku Veru, a posebno sestrića Lazara da mi pomažu u svakoj situaciji. Otac Staniša je umro 19. janura ove godine, srce mu je prepuklo delom i zbog mene, a moja želja je da progledam i odem na groblje da mu zapalim sveću – počinje Boban priču koja se može poistovetiti sa biblijskom, punom iskušenja i stradanja.

GOTOVO JE

Do septembra vozio je kombi i radio na utovaru i istovaru robe, stočnog koncentrata. Nije video na levo oko, ali je krio od svih, pa i roditelja, kako bi primao kakvu takvu platu i pomogao da porodica opstane u ovim smutnim vremenima.

– Dok sam istovarao džakove u magacinu jedne prodavnice osetio sam totalan mrak na oba oka. „Gotovo je“!, pomislio sam. Potom sam rekao gazdi da je moj radni vek završen. Osećao sam se poraženo, iako nisam počeo da vodim bitku za život, za male radosti dovoljne da me učine srećnim – ističe Boban.

Vid mu se malčice povratio na desno oko, ali smrt oca, za koga je bio vezan, dodatno je pogoršala njegovu bolest.

– Očeve muke preživljavao sam i ja. Posebno kad je hteo da se zapali u sudu jer mu je naneta velika nepravda od društva koje štiti lopove, a uništava poštene građane. Njegov odlazak sa štakama u zatvor teško sam podneo, potom i štrajk ispred suda. Videlo se da neće da živi, jer nije mogao da mi obezbedi lečenje. Sudskom presudom od penzije mi je svakog meseca skidano 12.000 dinara na ime obećtećenja bivšem poslodavcu koji ga je tužio za klevetu. Koja kleveta, sve je imao dokumentovano sa dokazima?!  Kada sam saznao da je umro dobio sam nervni slom. Pritisak 240 sa 140, šećer 31,2, očni pritisak 70. Mislio sam, gotovo je, mesec dana sam ležao na Internom odakle sam upućen na dalje lečenje u Beograd. U međuvremenu uspeo sam da stabillizujem očni pritisak na normalu, oko 18 – priča Boban.

KOŠARKAŠ
Boban je, iako šećeraš od devete godine, aktivno igrao košarku. Prvo za reprezentaciju škole, a potom je prošao sve mlađe selekcije i došao do prvog tima KK Jug.
– Nisu znali u klubu da sam šećeraš, krio sam. Morao sam da igram, nisam osećao nikakve poteškoće, košarka je tada bila smisao mog života. Počeo sam da igram za prvi tim, a onda napustio. Igrao sam basket za svoju dušu.

Razgovarao je sa doktorima i preporučili su mu hitnu operaciju na privatnoj očnoj klinici „Okulus“ u Beogradu. Otišao je na preglede, za operaciju je trebalo 3.000 evra.

– Kada sam saznao da su mi potrebne tolike pare rešio sam da dignem ruke od svega. Da živim kao slepac. Ali, s tim se nisu složili moji drugovi. Pre svih, Dejan Djorđević, kome sam bio mladoženjski na svadbi i koji je inicijator prikupljanja novca za moju operaciju. Zvao je mog bliskog rođaka u Čikagu i naše drugove i ispričao im u kavoj sam nevolji. Svojevremeno su otišli da rade kao spasioci na bazenima, a sada voze šlepere. Moji drugovi, sada vozači u Americi, Igor Jović i Saša Nikolić, kao i muzičar Stanimir Stošić i rođak Miloš Stojković, koji tamo ima špediciju, poslali su mi 2.000 dolara. Ostalo je Dejan prikupio po vranjskim firmama, pre svega u onima gde sam radio, poput „Plavog kamena“, „Nektara“ i „Nime“. Mnogo mi pomaže moj drug Saša Stanković koji mi pravi društvo po ceo dan – navodi Boban.

KAMION
Boban je do 2001. godine vozio kamion za klanicu „Stojić“ iz Obrenovca. Ono što ovog momka izdiže iznad prosečnosti i stavlja ga u red junaka današnjice je da je vozio sa jednim okom, na levo je već  bio oslepeo, a niko, pa ni njegovi najbliži, to nije znao. 
– Zapali smo u tešku situaciju, otac je imao saobraćajnu nesreću, jedva je ostao živ. Još nije bio dobio penziju, majka nije radila, mali Lazar je išao u školu i morao sam sve da ih izdržavam. Vozio sam bez prekida kako bi plata bila veća. Vozeći za klanicu, napravio sam 33 ture za redom, od Obrenovca do Leposavića. Iako sam video samo na jedno oko, vozio sam isključivo noću. Morao sam, zar da pomremo od gladi – priča Boban.
Po povratu iz Obrenovca radio je kao vozač, ali i na utovaru i istovaru džakova za koncentratom.
– Nisam bio plaćen za vožnju, već od broja istovarenih džakova. Po toni 150 dinara. Istovarao sam i utovarao dnevno 10 do 12 tona, i vozio. Radio sam svaki drugi dan, pa vidite koliko sam zarađivao. Džakovi mi uništiše i zdravo oko. Ali, morao sam – kaže Boban.

DOKTOR KLAS

Međutim, kada su sakupili 3.000 evra, doktori u Beogradu odustali su od operacije. Nisu hteli da rizikuju jer nisu sigurni u uspeh. Preporučili su mu najpoznatiju očnu kliniku u Antvrpenu, u Belgiji, da tamo pokuša. Zvali su, poslali izveštaje i dobili odgovor od dr Klasa da može odmah da dođe i podvrgne se operaciji, a da je mogućnost vraćnja vida na desno oko veća od 70 odsto. Za tu operaciju, sa troškovima puta za njega i pratioca i troškovima smeštaja potrebno je 7.600 ecvra. Dakle, nedostaje oko 4.600.

– Doktor Klas mi je napisao da ću moći da gledam onoliko koliko je potrebno da se sam služim, da prošetam do ulice, po gradu. Vratio mi je nadu u život, vratio osmeh na lice majci Veri i bezbrižnost u srcu sestriću Lazaru – kaže Boban.

Ne može nikog silom da tera „na ovu skupoću“ da odvoji novac za njegovu operaciju, nada se da ima ljudi plemenitih koji će shvatiti njegovu životnu golgotu, njegovu želju za životom, da iškoluje sestrića Lazara koga čuvaju od rođenja, jer ga se njegova majka odrekla, a oca i ne znaju, da održava grob ocu i odlazi redovno da mu upali svećicu i osvetli napaćenu dušu.

RAČUN
Svi žele da pomognu da Boban Mikić ponovo progleda  mogu uplatiti novac na račun u Intesa banci: 160 – 5400100817442 – 21.