Bez sramnika

,

Cela varoš tada beše došla na svadbu: da čuje vojnu muziku „bandu“ i da prvi put vidi mladu obučenu po novom načinu „alafranga“, u beloj haljini sa dugački „šlepom“, vencem i velom na glavi

O autoru

Potpunijih podataka o Janićiju Jovanoviću Bilaćaninu nema. Zna se da je rođen u Vranju, a da su se njegovi doselili iz Biljače. Kao dečak dočekao je oslobođenje Vranja od Turaka. Školovao se u Beogradu i završio pravne nauke. Za vreme prvog svetskog rata sa suprugom Leposavom i srpskom vojskom preživeo je Albansku golgotu.

Iz razgovara sa profesorom Momčilom Zlatanovićerm saznajemo da je sa  porodicom živeo u Beogradu, gde je radio kao sudija u Državnom sudu. Bio je zet čuvenog Janče Jovanovića Baldžije, koji je u Vranju između ostalog, krajem 19. veka, sagradio hotel „Vranje“. Janaćije je napisao samo „Našu Nanu“, sliku iz vranjskog života, gde opisuje događaje od 1878. do 1918. godine, od oslobođenja Vranja od Turaka, pa do završetka Prvog svetskog rata, kroz dešavanja u familiji Baldžije.

Prva svadba, po oslobođenju Vranja, beše u deda Jovčinoj kući. Najstarija kći Naše Nane, lepa Seta, koja beše verena još pre rata, udala se za jednog od najimućnijih i najuglednijih trgovaca, Tomču. Cela varoš tada beše došla na svadbu: da čuje vojnu muziku „bandu“ i da prvi put vidi mladu obučenu po novom načinu „alafranga“, u beloj haljini sa dugački „šlepom“, vencem i velom na glavi; kada će bez starovremskog „sramnika“ na licu, slobodno da gleda na sve strane i da pozdravlja gledaoce i mimoprolaznike. Ovo izaziva veliko iznenađenje kod sviju, pošto takav običaj pre toga nije nikada bio. Svi svatovi prvi put tada behu okićeni ruzmarinom i trobojkom; a kada se na pragu od kuće pojavi mlada, ljupko pozdravljajući svatove klimanjem glave i malim „reveransom“ po uputu sudijinice Perke, zasvira prvi put vojna muzika, dirljivu „Lepu Smilju odvedoše“.., tada Naša Nana, i ako do krajnosti uzbuđena, steže srce i ne pusti suze, iako je do tada svaka majka, pri rastanku i praštanju sa svojom kćerkom, uvek morala da zaplače; ona tada samo reče: „Pođi mi ćerko radosno u tvoj dom, nek te sreća do veka prati, a ja ne žalim sve do sad pretrpljene muke i patnje, kada doživeh ovoliku radost“. Zatim je poljubi u čelo, i veza joj oko vrata jednu lepu nizu dukata, što je nekad ona dobila bila od svoje svekrve, baba Kare, kao svadbeni dar.

Veselje je trajalo tri dana; a njime je rukovodio, kao „stari svat“, čuveni beogradski trgovac Dragomir Nastić, koji je tada u vojsci bio četovođa, i poznat kao najveseliji vojni starešina.

U ponedeljak ujutru, svi svatovi sa mladencima na čelu, išli su u ispraćaj kumova do njihove kuće. „Banda“ je tada neprestano groktala kroz varoš; na svakoj raskrsnici igralo se po koje kolo, služilo meze: pečenje i kolači, što su „poslušnici“ u tepsijama na glavi nosili, i ispijale čaše sve naiskap onog čuvenog vina iz Gumendže. U utorak tako isto beše ispraćaj deverov; a u sredu ispraćaj sasvim „veselog“ starojka, kojeg „pod ruku“ odvedoše do njegovog stana mladoženja i mlada.

Posle ovog velikog događaja u kući, sva pažnja Nanina beše obraćena na vaspitanje i školovanje sina joj Janka. I kada on završi polu-gimnaziju, koliko je tada u Vranju bilo, njena a i Jankova je želja bila da on produži školu; ali tome se protivili svi, a naročito čiča Jovanča, koji je zadržavao Janka u svojoj, tada već najvećoj trgovačkoj radnji, želeći da ga primi za ortaka na „treću paru“, pa čak i da ga usini, pošto on nije imao muške dece. Janko je, i protiv svoje volje, a na energično navaljivanje svoga oca, morao najzad stupiti u stričevu radnju, ali je neprestano mislio kako da se odatle izvuče i produži višu Gimnaziju, makar i u obližnjoj nekoj varoši.

I jednoga dana, kada najmlađi njegov stric, Toša, pođe za Beograd da služi svoj dvogodišnji rok u Kraljevoj Gardi, Naša Nana, iako s teškim srcem, reši da učini po želji Jankovoj i tajno ga spremi za put, davši mu i poslednju paru što je tada pri sebi imala, a dva para rublja i odela Jankovog  krišom je spakovala u sanduk deverov: pa pri ispraćaju ovog, pred svima izjavi želju: da ga sa Jankom isprati do Panađurišta i da tom prilikom, veli, svrati i nabere malo grožđa iz rašačkih vinograda za sutrašnji praznik Sv. Preobraženje. Kad stigoše do Panađurišta, Nana ispriča svome deveru Toši u čemu je stvar, veoma uzbuđena zbog ovakovog rastanka sa svojim sinom ljubimcem, zamolivši ga da Janka smesti u neku dobru kuću i da ga često obilazi, a ona će se postarati, da izvoli milost od svekra, muža joj i ostalih, zbog ovakovog njenog postupka, jer, veli, nije mogla da dozvoli da joj dete, iz prevelike čežnje za školovanjem, i dalje vene. I, ako, u prvi mah, veoma iznenađen, čiča Toša pristade da povede svog sinovca Janka u Beograd, jer i njemu beše milo što pokazuje toliku želju za obrazovanjem, kada on sam, veli, nije imao sreću ni priliku da svrši ma kakvu školu, već je kod očiju ostao slep, zbog nemanja škola u ono „tursko vreme“, kada je on bio dečak; a  sem toga i želeo je da ima koga od svojih u Beogradu, kuda prvi put i on sada odlazi.

Janko odmah tada stupi u peti razred Gimnazije, i beše sav srećan što mu se ostvari davnašnja želja da produži svoje školovanje i to baš u prestonici Srbije, u divnom Beogradu. Bio je veoma marljiv i lepe uspehe pokazivao u školi, i ako mu strašno smetaše na ispitima i pri davanju ocena, njegov vranjanski govor i naglasak, koji je često izazivao smeh u razredu, što je Janko veoma jedilo i dovodilo u zabunu, ne mogući stoga pravilno i tečno ni da iskaže svoje misli, iako se videlo da je dobro znao zadatak.

Koliko je neumesan i štetan po naše nacionalne interese bio ovaj smeh naših Beogračića, nazivajući tada Vranjance čak i „gogalijama“ i „bugarima“, neka im bude pouka more krvi koje se prolilo, dok se uspelo da se naše pleme ujedini u jednu državu, u čijem su stvaranju baš te „gogalije“ imale krupnu ulogu, što svedoče ogromne žrtve njihove u minulim ratovima i nečuvena junaštva vranjskih i topličkih pukova, koji proneše slavu Srbinovu širom celoga sveta; a građani iz ovih krajeva sa svojim pobunama za vreme bugarske neprijateljske okupacije, kao i topličkim i surduličkim kosturnicama, zadiviše ne samo svakog iskrenog Srbina, Hrvata i Slovenca, već i same naše „patentirane“ patriote.

Prema tome nisu ni oni Šumadinci imali pravo da se jednom prilikom u Narodnoj Skupštini smeju jednom vranjskom poslaniku što je upotrebio bio reč zajac, umesto zec; jer je sada vreme dolazilo da on tada beše u pravu kada im uzbuđeno reče: „Smejte se vi sada na mene, smejte! Ali, kad se celo naše pleme ujedini u jednu veliku Carevinu, onda ću se ja na vas pa da smejem, kada vi kažete zec, jer ćemo mi tada da budemo u većini koji ćemo da zborimo onako kako ja sad zborim“. Na ove reči cela mu je Skupština pljeskala uz gromki uzvik: “Živeo“! Živeli Vranjanci“!

Ovom prilikom, hoću, uzgred, da napomenem još samo jedan karakteristični događaj, koji se, odmah po oslobođenju Vranja, beše desio u jednom državnom vranjskom nadleštvu između jednog činovnika i jednog vranjskog prostog seljaka. Seljak je bio došao u kancelariju toga činovnika radi izvesnog posla, ali, na njegovu nesreću, zaboravio bio da odmah skine i kapu. Ovaj činovnik skoči kao pomaman na seljaka i razdra se: „Marš, bre, napolje!Zar se tako ulazi u kancvelariju? Stoko jedna“!

Seljak posramljen, pođe vratima i reče činovniku: „Oprosti, gospodine, mi smo, možda, kao što kažeš, stoka; ali šta ćeš, mi smo ipak vaša rođena braća“! Ovaj duhoviti odgovor našeg prostog seljaka razneo se odmah po celoj varoši, i dotični gospodin je morao uskoro da traži premeštaj, jer je svuda u društvu Vranjanaca bio predmet podsmeha i preziranja.   

Jovanova, pak, radosti zadovoljstvo što je produžio školovanje, brzo prođe, jer mu majka javi, da, i pored najboljeg zauzimanja, nije mogla da uspe kod svojih: da mu oproste što je bez njihove dozvole otišao u Beograd, pozivajući ga da se pomiri sa sudbinom i da se vrati kući, jer nije veli, u mogućnosti da mu šalje izdržavljenje, niti je u stanju da i dalje snosi svakodnevne prekore koji joj se čine od strane njenih ukućana.    

No, po Beogradu puče glas o mobilizaciji naše vojske; a sutra dan pročitasmo proklamaciju Kralja Milana, o objavi rata bugarskoj Kneževini. Na nekoliko dana posle ovoga, Jovan dobi depešu od kuće, kojom mu javljaju, kako su čuli da je najmlađi njegov stric Toša, na granici poginuo, i da treba on odmah, i bez mnogo nagovora, da dođe kući i preuzme stričevu radnju. Janko se odmah krene, i kad stiže u Niš, saznade od nekih Vranjanaca da je njegov stric živ, no da je samo kontuzovan granatom koja je u blizini njegovoj pala i ne rasprsnuvši se.

Lako je pojmiti kakvo je raspoloženje proizveo dolazak Jankov kući i njegova radosna vest da je bio netačan glas o pogibiji stričevoj, kojeg je na položaju svojim očima video živog i zdravog. Taj radosni momenat iskoristi Janko i njegova Nana, i izradiše pristanak sviju ukućana, za dalje školovanje Jankovo, koje je produžio odmah posle rata.