Ljubav poručnika Mike

, ,

Kada taj glas dođe i do ušiju oca Natinog, koji nikako nije hteo da da svoju kćer za ovog siromašnog oficira, jer je želeo da je uda za bogatog doktora Antanasa – odmah on ode u Beograd i, preko svojih moćnih prijatelja, izradi premeštaj Mikin za Požegu

O autoru

Potpunijih podataka o Janićiju Jovanoviću Bilaćaninu nema. Zna se da je rođen u Vranju, a da su se njegovi doselili iz Biljače. Kao dečak dočekao je oslobođenje Vranja od Turaka. Školovao se u Beogradu i završio pravne nauke. Za vreme prvog svetskog rata sa suprugom Leposavom i srpskom vojskom preživeo je Albansku golgotu.
Iz razgovara sa profesorom Momčilom Zlatanovićerm saznajemo da je sa  porodicom živeo u Beogradu, gde je radio kao sudija u Državnom sudu. Bio je zet čuvenog Janče Jovanovića Baldžije, koji je u Vranju između ostalog, krajem 19. veka, sagradio hotel „Vranje“. Janaćije je napisao samo „Našu Nanu“, sliku iz vranjskog života, gde opisuje događaje od 1878. do 1918. godine, od oslobođenja Vranja od Turaka, pa do završetka Prvog svetskog rata, kroz dešavanja u familiji Baldžije.

Na tri-četiri dana posle oslobođenja Vranja, beše određen da stanuje u deda Jovčinoj kući jedan major i njegov posilni Jova, koji beše sav promrzao u ratu. Odmah po dolasku ovih, dada Jovča naredi da se kućevno pločano kupatilo – geriz – podloži, te posilnog Jovu još te večeri raspariše i dobro istrljaše kamforom (“ćafurijom“) i zejtinom, tako da je posle nekoliko kupanja i trljanja Jova skoro potpuno ozdravio, počašćen uz to dobrom hranom i starim vinom. Naročito je bio zahvalan Našoj Nani što mu je dala da pije „vrti-pop“ (kamil tej) protiv kašlja, i što mu je, veli „dušu povratila“ žutim kruškama turšijarama, ačak-pitom i gibanicom-kokmišuljom uz ono čuveno bunuševačko mleko, ali sada – bez stipse.

Pri polasku svom, Jova se najljubaznije sa svima oprosti, zahvali i izmeri čak visinu Naše Nane, te da, veli, čim stigne u svoje selo, pripali u crkvi toliku sveću, za zdravlje njeno i njene dece. Dugo godina se on javljaše čestitkama o Novoj Godini i o ostalim velikim praznicima, zahvaljujući svima najusrdnije na pažnji i velikoj dobroti, koja mu beše kao bolesnom ukazna.

Sa kolikom je, pak, pažnjom i poštovanjem obasipan major i komandant Jovin, dovoljno je samo napomenuti: da su svi ukućani čim čuju da lupne kapija i naiđe major – odmah istrčavali u predsoblje i svi, kako muški, tako i ženski – stajali u „front“ i po vojnički, salutiranjem, pozdravljali ga, a deca ga ljubila u ruku. Doveden u zabunu ovim svakodnevnim dirljivim prizorom, major im izjavljivaše svoju zahvalnost na tolikoj pažnji njihovoj, i najzad zamoli ih da to više ne čine; ali su mu sve do njegovog odlaska tu pažnju činili neznajući, vele, drugi način na koji bi se mogli odužiti oslobodilačkoj i hrabroj srpskoj vojsci, čiji predstavnik beše on. A jedna pak Nanina kirajdžika, koja je u avliji tkala platno, čim bi naišao major, odmah je ustajala sa razboja i držala je ruku na slepoočnici sve dotle dok g. Major ne prođe, jer joj je, veli njen rođak Kole Marganče, koji je bio posilni kod narednika, kazao tako da pozdravalj vojne starešine!

Veoma zanimaljiva i za Vranjance vrlo interesantna beše prva svečana zabava koju prirediše oficiri vranjskog garnizona. Još dan ranije opštinski dobošar, Jovan Talimat, obajavi „naredbu“ opštinskog suda, kojom se pozivaju i sve građanske porodice, koje miluju da dođu na ovu oficirsku zabavu sa igrankom, napominjući: „da svaki ponese nešto za jelo i pilo, jer će, veli, da bude i familijarno jedenje i kusanje (hteo valjda da kaže zakuska), pošto će da se posedi i čak do posle pola noći“.

Najveća kafana „Evropa“ beše prepuna. Još u sedam časova uveče. Donjovranjčani i krajišnjaci dođoše prvi i uđoše u salu sa sve klašnjene i kožom postavljene  gunjce i kalčine do kolena. Puna torba „bošče“, bisage i zastruge; flaše, „pangure“, čuture i zemljane „pljoske“ svaki je sobom nosio i držao na krilu, a sve to zaire pokrivao sas šareno ćilimče, koje se za vreme „odmora“ – kao ono na saboru pred crkvom – na podu imalo da prostre, te da im služi kao „sofra“ ili trpeza, jer stolova i nije bilo dovoljno.

Tada, a posle koncertnog dela, na kome prvi put beše sudelovalo i „Vranjsko pevačko društvo“, sa svojim horovođom i omiljenim učiteljem g. Zarijem i davana jedna đačka predstava sa deklamacijom – igrane su, takođe, prvi put, i okretne igre: polka, vals, kadril i lans, što je veoma prijatan utisak učinilo na vranjsku mladež, mada naši starovremski ljudi ne behu baš mnogo oduševljeni takvim igrama, jer im beše, da prostiš, malo zazorno i nelagodno da gledaju svoje kćeri kako se, zagrljene s muškarcima “vrte“ i jure „ustrupac“ po dvorani. Naše pak stare vranjske igre i oro veoma se dopadoše oficirima i činovnicima; naročito kad kolovođe igrahu naši čuveni igrači: Mene Šupeljkar, Mase Tenekidžija, Rista Čapljinče, Toma Gane, doktor Antanas, Apostol Krkjalan, Stanko Čuklja, Toša Mišomor, Dane Mačor i ostale njihove kardašlije iz Gornje Mahale.

Na ovoj zabavi beše, pored ostalih devojaka i kći Nanine jetrve Kate i devera Jovanče, Nata, koju zbog njenog belog lica, oficiri zvahu „naša bela Vranjanka“. Svojom lepotom lica, krupnim očima i divnim vitkim stasom, ona tada očara i našeg najboljeg „kavaljera“, poručnika Miku. Ovaj se beše toliko zaljubio u Natu, da joj je, nemogući odoleti svome srcu, još iste večeri, izjavio ljubav i zamolio da ga predstavi i njenim roditeljima. No, Nata, i ako u duši sva srećna, ne samo da nije imala smelosti da to učini, već je, naprotiv, usled ovog neočekivanog ljubavnog prepada Mikinog, bila toliko zbunjena i preplašena da je zamolila svoje roditelje da odmah idu kući, izgovarjući se, da je veoma umorna i da je glava boli.

Koliki je bol u duši poručnika Mike proiveo ovakav čudnovat postupak Natin, vidi se iz ovog očajnog pisma njegovog, koje koj je sutradan, preko jednog njenog rođaka uputio.

– Draga Gospođice Nato, slabe su moje reči da opišu onu nenamernu, onu božansku sreću i milinu, što osetih kada sinoć bliže upoznadoh Vas. Anđele moj premili, Vaše mi bajno, i kao sneg belo lice, neprestano lebdi pred mojim, još od juče nikako nesklopljenim očima. Ali, avaj! Vaš, za mene neobjašnjiv, sinoćni nagli odlazak sa zabave, baš u ovom momentu kad se, očaran Vašom lepotom i ljupkošću, osetih da ću biti najsrećniji čovek na ovome svetu – kao munja porazi me do dna moje ojađene duše i moga, neizmernom bolom i čemerom, ispunjenoga mi srca! (…) Razmislite dobro, pre no što me odbijete, a ja Vam se kunem Bogom i mojom mladošću, da ću Vas uvek voleti i da ću samo za Vas živeti. Dajte mi, molim Vas, makar i jedan zračak nade, da se mogu nazvati bar Vaš nesrećni Mika.

Ubrzo posle ove zabave rašču se glas o Mikinoj ljubavi prema Nati. Pa, kada taj glas dođe i do ušiju oca Natinog, koji nikako nije hteo ni da čuje a još manje da da svoju kćer za ovog siromašnog oficira, jer je želeo da je uda za bogatog doktora Antanasa – odmah on ode u Beograd i, preko svojih moćnih prijatelja izradi premeštaj Mikin za Požegu.

Kao grom iz vedra neba porazi ovo zaljubljenog Miku, koji htede u očajanju da se ubije, a jedva njegovi drugovi uspeše da ga ubede da to ne čini već da privremeno ode na novu dužnost, obećavši mu da će se svi oni, zajedno sa komandantom puka, postarati da ga ne samo vrate, već da će Natine roditelje privoleti da mu dadu Natu za ženu.

I zaista, drugovi Mikini činili su sve što su mogli, da održe ovo obećanje; ali beše veoma teško ubediti oca Natinog, čoveka naviknutog da se samo roditelji imaju slušati kada je u pitanje udadba ili ženidba njihove dece.

Tek posle skoro dve godine provedene u tugi i očajanju, Mika dobi premeštaj u Vranje, jer otac Natin beše već umro, a mati njena, pod pritiskom cele rodbine, a naročito njene jetrve Naše Nane, kao i prijatelja Mikinih, dade svoj pristanak; a ovo u toliko pre što je, posle smrti svoga oca, i sama Nata izjavljivala odlučnu želju da se uda za poručnika Miku.

Uskoro po povratku Mikinom u Vranje, beše veridba Natina, koja je izvršena sa najvećim ceremonijama i neopisivim veseljem, koje je trajalo puna dva dana i dve noći, za koje vreme vojena muzika nije gotovo nikako prestajala da svira najlepše komade i kola, koja su igrana ne samo u kući i dvorištu Natinom, već čak i po ulicama, sve do Oficirskog doma, gde se produžavalo veselje.