Toga dana shvatio sam da sam već čitavu godinu u kreativnoj blokadi. Pisci obično imaju problem „drugog romana“. Ja sam se mučio sa prvim. U krugovima antirežimske omladine stekao sam popularnost kao autor kontroverzne kolumne u kojoj sam napadao sve one koji su lepši i pametniji od mene. Kao i modernu pošast rijaliti programa. Ipak, već mesecima nisam spustio prste na tastaturu. Čak ni srednji. Da bih olakšao sebi, otišao sam u VC i seo u pozu Rodenovog „Mislioca“. Posmatrao sam jednu tačku između palca na nozi i mrtve bube. Razmišljao sam o sudbini kineskih pandi i Pikasovoj Saskiji. I tada se dogodilo čudo! U mojoj glavi se nakon dužeg vremena rodilo nevreme. Ideja! Crven u licu zbog uzbuđenja koje me je preplavilo, potrčao sam za laptop.
Udarao sam po trapezastim slovima poput zapisničarki na haškim suđenjima. Ne gledajući dole. Sa lica mi se slivao znoj a iz ušiju kuljao dim. Ličio sam sebi na motor tatinog „juga 45“. Ideja se porađala iz mene. Bez epiduralne injekcije. Na kraju, sav u koktelu magnovenja i sevdaha, pao sam na pod.
Sledećeg dana, nakon objavljivanja kolumne, moj mobilni je vibrirao kao da ima epileptični napad. Imao sam hit. Urednik je tražio da pišem svakoga dana. Poput mađioničara mrdao sam prstima nad tastaturom. Ipak, ništa se nije dešavalo. Mrak. Očajan, poverovao sam da je jučerašnji uspeh bio samo svitac u tunelu a ne iskra u barutani. Isključio sam „vord“ i pustio pornić.
Negde na pola dana stomak me je podsetio da ljute papričice nikako ne idu u paketu sa „viljamovkom“, pa sam morao do toaleta. Pripit, raširio sam oči! Ne zbog toga. Ponovo sam bio ošamaren čarapom inspiracije. Otrčao sam da pišem nedovršena posla. Šaljući mejl u ekstazi, počeo sam da shvatam – nekim čudnim ukrštanjem kosmičkih sila inspiracija mi je dolazila samo onda kada sam bio na mestu na koje i car ide peške. „Proklet sam!“ bile su moje prve misli. No, kada sam sabrao dva i dva shvatio sam da nisam loše prošao. Postoji li još neki pisac koji svakoga dana može da računa na posetu svoje muze?
Bio sam u svom zlatnom dobu. Mlad, vispren i hrabar. I kao i svi pisci bojao se jedino zatvora. Intervjui, gostovanja na državnoj televiziji i seminari u Londonu. Da ne pominjem članstvo u žiriju za Mis. Svi su me voleli. I svi su želeli moju tajnu. Nisam ni sanjao da me čuveni paparaco odavno ima na nišanu. Skandal je bio neminovan. Dok sam u „Hajatu“ pisao svoju doktorsku disertaciju, naravno u toaletu sa laptopom na kolenima, paparaco je uspeo da me opali.
Sledećeg dana, svi su čitali o tome. Pomislio sam da je sve gotovo. Moja priča je žutu štampu uspela da oboji u braon. Strepeo sam od zvonjave telefona kao od alarma rerne. Zavukao sam se ispod sopstvene miške i ćutao.
No, posle dva dana, jedan naslov u novinama izazavao je grčenja u mom stomaku. Čudo! Književna javnost je stala na moju stranu. Proglašen sam za alternativnog umetnika par ekselans! Širom zemlje počeli su da niču ljudi koji su se nakon mog raskrinkavanja osetili slobodnim da priznaju da i sami pišu na VC šolji. Bio sam njihov mesija.
Narednih meseci odvijala se prava revolucija kakvu svet od Šekspira naovamo nije video. Objavljivane su knjige napisane na šolji. Čitave zbirke pesama imale su na naslovnoj stranici ovaj deo enterijera. Različita spisateljska udruženja pravila su književne večeri gde se nije sedelo na stolicama već na šoljama. Organizovan je tok šou pod nazivom „Vodokotlić“. Skribomani su naručivali po sanduk ricinusa nedeljno. I svako od njih spominjao je moje ime. Ime čoveka koji ih je zadužio više od Gandija.
Hodao sam svojim gradom ne prepoznajući ga. Koliko novih ljudi i novih mirisa. Moj novi hobi je postalo sklanjanje. Bežao sam kući, umoran i zbunjen. Jednoga jutra osetio sam burgijanje u stomaku. Spustio sam pantalone, neželjeno kao na njujorškom aerodromu. Pogledao sam laptop i zaklopio ga. „Ovo ja častim“ rekao sam i seo. U tom trenutku, oslobođen pritiska nešto sam čuo. Sa sprata iznad dolazila je muzika. Nisam znao kako se zove ali je svaki ton budio u meni hiljadu zaboravljenih uspomena. Komšija je bio mojih godina i budući da nije umetnik imao je porodicu. I puštao je svojoj deci emisiju iz našeg vremena, sačuvanu na prašnjavom VHS-u.
Bože! Shvatio sam skočivši. Tajna moje inspiracije bilo je upravo to. Melodija zaboravljenog vremena. Ne šolja! Kako sam samo mogao to da pomislim! Srećan, istrčao sam i pozvao nekolicinu svoji prijatelja pisaca. Poslao mejl svim redakcijama novina. Gostovao u jutarnjem programu.
I… ništa. Niko mi nije verovao. Niko nije hteo da poveruje i odrekne se nepresušne inspiracije. Mislili su da sam prevaziđen i ljubomoran. Povratka nije bilo. Niko nije hteo da se odrekne nepresušne inspiracije. Koju ima na tacni.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.