Arnautski bes

, ,

Jedan od njih, sa isukanim jataganom u ruci, polete na nju, zamahnu i divljačkim glasom dreknu: Pare da davaš ili sad ti glavu kidam!

Deset dana i deseta noći kuljalo je vojske i turske i arnautske, i toliki strah beše zavladao među građanstvom, da se nigde žive duše nije moglo videti po ulicama. Ovaj strah se beše pretvorio u pravu paniku, u bezumlje, kada se počeše iz daleka čuti i topovski pucnji, a naročito onoga i užasnog dana kada varoš poplaviše 11 hiljada Arnauta bašibozluka! Pljačkanju, nasilju i ubijanju građana, tada ne beše kraja. Tada nam oteraše u Ćutaju (Avlija) naše najuglednije građane: Nikolu Lukarca, Hadži Mikića, Pogačarca i druge mučenike, koji tamo i svoje kosti ostaviše.   

Tom prilikom ni deda Jovčina kuća ne ostade pošteđena varvarskog arnautskog besa. Tako, jedna grupa Arnauta, u poteri za jednom mladom ženom iz susedne Rakovske kuće – prodre u dvorište Deda-Jovčine kuće, odvalivši kundacima i sekirom mala, skrivena vrata – Tomčin kapidžik. Užasan vrisak i zapomaganje nastade među decom i ženama kada spaziše u dvorištu Arnaute koji pred njihovim očima počeše puniti puške i izvlačiti iz kanije jatagane. Neke žene počeše padati u nesvest, a mala deca od straha i silnog plača htedoše da presvisnu. Ali, u tom trenutku, kao izbezumljena, naleti u dvorište Naša Nana, nemogući više da izdrži ovaj užasan plač i jauk dece. I ako beše već u poslednjim danima trudnoće, ona se kao lafica ustremi na razbojnike, grdeći ih na sva usta što nevinu decu od straha do ludila dovode.

– Jeste li vi ljudi? – očajno ciknu na Arnaute –  Imate li bar Boga? Vidim da nemate ni duše ni srca, kada ovako svirepo postupate sa nevinom čeljadi!

O autoru
Potpunijih podataka o Janićiju Jovanoviću Bilaćaninu nema. Zna se da je rođen u Vranju, a da su se njegovi doselili iz Biljače. Kao dečak dočekao je oslobođenje Vranja od Turaka. Školovao se u Beogradu i završio pravne nauke. Za vreme prvog svetskog rata sa suprugom Leposavom i srpskom vojskom preživeo je Albansku golgotu.
Iz razgovara sa profesorom Momčilom Zlatanovićerm saznajemo da je sa  porodicom živeo u Beogradu, gde je radio kao sudija u Državnom sudu. Bio je zet čuvenog Janče Jovanovića Baldžije, koji je u Vranju između ostalog, krajem 19. veka, sagradio hotel „Vranje“. Janaćije je napisao samo „Našu Nanu“, sliku iz vranjskog života, gde opisuje događaje od 1878. do 1918. godine, od oslobođenja Vranja od Turaka, pa do završetka Prvog svetskog rata, kroz dešavanja u familiji Baldžije.

Pred ovolikom odvažnošću Naninom, Arnauti u prvi mah ustuknuše; ali, jedan od njih, sa isukanim jataganom u ruci, polete na nju, zamahnu jataganom i divljačkim glasom dreknu:

– Pare da davaš ili sad ti glavu kidam!

– Pare nemam, a glavu evo uzmi – prigušeno izgovori Nana i, od silnog uzbuđenja i neprestanog očajnog vriska dece, sruši se na zemlju onesvešćena…

Posle ovog prizora, Arnauti jurnuše po sobama, ispreturaše sve sanduke i dolape, pokupiše sve što nađoše od novca, nakita i ostalih stvari, pa čak odvrnuše i sve slavine u podrumu – da iscuri vino i rakija – i odoše.

Posle skoro dvočasovnog očajnog plača i kukanja dečjeg, Naša Nana dođe k sebi, ali još bleda kao smrt, tiho govoreći:

– Ne plačite, ne bojte se deco moja, Bog je s nama! Molite mu se, on je milostiv i sigurno će nas spasti od ove bede neviđene.

Sutradan opet dođoše pet Arnauta, tražeći novac i hranu za stoku od deda Jovče. I kada ovaj, od silnog straha, ne mogaše ni reči da progovori, Arnauti uzeše kantu s gasom i počeše njega i baba Karu da polivaju, govoreći im:

– Odmah da dadete sve pare i da kažete gde su vam sinovi, inače ćete sad živi da izgorite! – i počeše ognjilom kresati kremen.

Kad ga vide Naša Nana, i bojeći se da svekar i svekrva, iz straha i mučenja, ne kažu da joj je domaćin skriven u ambaru, pribra svu svoju snagu i otrča u „Ućumat“, obučena u dronjke i bosonoga. I, jedva uspuzavši se uz basamake do staroga Kajmakama (sreskog načelnika), pade pred njega gotovo polumrtva od iznemoglosti i strha da joj muža Arnauti ne pronađu u ambaru i ne ubiju. Veoma iznenađen, kajmakam poznade snahu svoga staroga prijatelja čorbadži Jovče, i kada mu ona jedva kaza da su Arnauti polili gasom njenog svekra i svekrvu, i zapalili ih, da bi prokazali gde je skriven njen muž, on viknu:

– Alah! Alah! – i odmah posla zaptije, žandarme, i jednog oficira, da stanu na put ovome arnautskom nasilju i da čorbadži Jovču i njegove odvedu u kajmakanovu kuću.

Dok su zaptije, oficir i Nana stigli do deda Jovčine kuće, on i baba Kara ležali su u nesvesnom stanju, a Arnauti pokupili sve pokućanstvo, obili ambar i počeli već da iznose žito i tovare na deda Jovčine konje. Kada spaziše zaptije i oficira, Arnauti škrgutaše zubima, promrmljaše neku njihovu psovku, i, vrteći glavom, izađoše iz dvorišta.

Odmah Nana potrča ka ambaru i stade vikati svoga domaćina:

– Tasko, Tasko! Jesi li živ? Izlazi, evo mene sa policijom, ne boj se!

Kao iz kakvog dubokog bunara jedva se mogaše čuti slab glas Taskov, jer ovaj već beše obamro od zime i straha da ga Arnauti ne pronađu i ne ubiju. Skočiše dvojica zaptija i jedva ga izvukoše iz ambara; i, pošto se malo ogrejao i popio čašu toplog mleka, odvedoše ga na konju u kajmakanovu kuću, gde je ostao sve do dolaska srpske vojske, a to je bilo 18. januara 1878. godine na Svetog Antanasa.

Ah! Kako veličanstven, kako divan i radostan beše ovaj dan za sve Vranjance, koji od prevelike radosti i sreće, kao mala deca, plakahu i grljahu jedan drugoga gde god bi se srela: na ulici, u crkvi, na domu, svuda!

Za Vranjance ovaj dan beše u toliko značajniji, i toliko srećniji: što, prilikom svoga odlaska u borbu, koja se sa svom žestinom vođaše već u blizini varoši, Arnauti behu javno pretili: da će, u slučaju neuspeha i povratka u Vranje, sve Srbe nataknuti pod nož i zapaliti varoš; što bi nesumnjivo i učinuli, da nije junačka srpska vojska tako brzo stigla, do nogu potukavši Turke i Arnaute, koji ne imađahu ni vremena da se vrate preko varoši, već se duž Morave i okolinih visova razbegoše u najvećem neredu, posle krvave bitke kod „Dva brata“, „Kumarevske čuke“ i „Čevrljuge“.

Među prvim srpskim vojnicima koji tada u varoš uđoše, beše Vranjanac, kaplar Toma Konjarski, sa svoja dva druga, koji sa isukanim sabljama, na konju, projuriše kroz varoš, goneći i sekući zaostale turske patrole.

Posle skoro jednog časa stiže, na čelo svoje čete, hrabri kapetan Lazar Čizmić, koga razdragani Vranjanci skinuše s konja i nošahu ga na rukama kroz varoš, plačući od radosti i prevelike sreće, a njegovim vojnicima nuđahu hrane i bakračima iznošahu vino i rakiju, grleći i ljubeći ne samo njih već i njihove puške i sablje!

Dečjoj pak radosti tada, nije bilo kraja. Celog dana su trčala ispred srpske vojske vičući: „Živeo kralj“! Živela srpska vojska! – i ne hajući što se po ulicama još vodila borba. Kada su se tek predveče vraćala svojim domovima, umorna, gladna i promukla od silnog klicanja srpskoj vojsci, deca su ova vukla po jednu pušku ili sablju, što su bili „zaplenili“ iz razbijenog turskog magacina, ili skinuli sa kakvog ubijenog turskog vojnika.

Ni prvenac Naše Nane, devetogodišnji Janko, ne beše izostao iza svojih drugova, jer od kako još izjutra odjuri s vojskom, tek u sam mrak dođe kući, vukući i on jednu pušku „arnautku“, dugačku valjda tri metra, koja beše sva izvezena čistom srmom.

Zabrinuti Jankovi roditelji tražili su ga svuda po varoši, i kada ga nigde ne mogaše naći, behu očajni, jer se bojahu da ga nisu Turci ubili. Međutim Janko je toga dana sa srpskom vojskom bio otišao čak do sela Neradovca u društvu sa jednim svojim drugom, Nikolom Arsinim, i tek kad im je jedan srpski oficir pripretio bio batinama, oni su se vratili u varoš nezadovoljni, što ih g. oficir nije hteo da primi ni za dobošare, jer bi oni, vele, lako naučili da čukaju u taj vojnički talambas, samo kad bi im dao neki od manjih. Kad Nana vide svoga jedinca sa puškom na ramenu, ona, od radosti briznu u plač, zagrli ga i poljubi; ali Jankov otac, zabrinut i ljutit na Janka što je bez dozvole ceo dan proveo van kuće, uze mu pušku, baci je u baštu i Janku dobro izvuče uši.

I ako je osećao da mu se ovim čini napravda, ipak je mali Janko molio za oproštaj, ali je sutradan rekao majci:

– Ja, ipak, moram da budem tobošar, jer mi onaj čika vojnik, što čuka u talambas, kaza, da će da mi napravi jedan manji od njegovog, samo dok oteraju Turke i vrate se u Vranje. Čim čujem toboš, ja ću odmah da istrčim na ulicu, a poznaću ja njega: on je crn u licu i mnogo liči na našeg Maksuta, gočobiju iz Banje.

(nastaviće se)