Rađanje monodrame

Pozorište „Bora Stanković“, Vranje; F. M. Dostojevski: „Ispovest Dimitrija Karamazova“; monodrama Nebojše Dugalića

U svom produkcijskom zamahu ove sezone, vranjski teatar je svom gledalištu priredio još jedan pozorišni ugođaj – ovo bi se moglo nazvati svojevrsnim iznenađenjem, jer se naziru rudimenti uvođenja pozorišnog žanra, monodrame, koja je na vranjskoj sceni do sada bila ne zapostavljena, već ponižena i uvređena, da parafraziramo autora predloška, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.

Naime, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, Forum žena Demokratske stranke u Vranju organizovao je predstavljanje monodrame „Ispovest Dimitrija Karamazova“, u adaptaciji, režiji i izvođenju Nebojše Dugalića, glumca, režisera i pozorišnog pedagoga, za koga se već ne bi sa potpunom sigurnošću moglo reći da li je iz Beograda, ili iz Vranja. Za ovu monodramu, Dugalić je 2010. godine dobio nagradu „Srebrni vitez“ u Moskvi, u pobedničkom pohodu vranjskog pozorišta na rusku scenu.

U analima vranjskog pozorišta, monodrama ne postoji kao žanr. Postoje panađursko – cirkusantske egzibicije, poput „Ja Aleksa“, „Sam protiv NATO“, nekakve kurte i murte, ali to se ni uz očajnički napor ne može podvesti pod odrednicu pozorišta, već vašarišta, gde publika dolazi ne da se oplemeni, ili zapita o koječemu, već da se kerebeči, kao da igra mečka. Falila je još samo „šećerna vuna“.

E, posle ovoga, možemo se nadati da će monodrama najzad zaživeti na vranjskoj sceni, u svom punom značenju. Da li vranjsko pozorište ima potencijala za ovu izuzetno tešku, zahtevnu formu, koja podrazumeva vladanje svim elementima glumačkog zanata – scenskim pokretom, govorom, veštinom duhovne sinergije sa publikom? Lako je kad imate partnera, suflera, inspicijenta… Monodrama, međutim, glumca na sceni ostavlja pred gladnim čoporom, samog, kao samuraja, najusamljenije biće u kosmosu. Najteže je nadigravati se sa sobom, ali i najveći izazov.

Nebojša Dugalić je upravo to predstavio vranjskoj publici. Mogu se tu postaviti neka pitanja, baš kad bismo cepidlačili – recimo, izbor teksta; da biste u punoj meri shvatili Dimitrija Karamazova, morate imati čitalački i životni background, morate znati šta „karamazovština“, pojam kolokvijalno uveden nakon objavljivanja i tumačenja poslednjeg romana Dostojevskog, podrazumeva (neku vrstu ruske verzije zle, nečiste krvi); jedna digresija: u toku predstave, Dimitrije se obraća apstraktnom Aljoši „baćuška“; odjednom, začuje se iz publike ženski šapat – „a šta mu to znači baćuška“? Zatim, zašto je od cele jezive galerije Karamazova, i karamazovskih satelita, odabran baš Dimitrije – možda najjednoznačniji i najjednosmerniji od svih Karamazova, uz svu svoju osećajnost? Zašto ne, recimo, Ivan, koji postavlja krucijalna pitanja o veri, etici, smislu čovekovog postojanja, ontologiji? Aljoša, već, nije ni karakter, a kamoli lik, što je već elaborirano u tumačenju poetike Dostojevskog, a što je Dugalić vispreno upotrebio kao scenski simbol – Aljoša, Karamazov, je negacija karamazovštine, jetra ovog bolesnog organizma, koja pročišćava sve njegove otrove, i Dimitrijev dijalog sa njim je vešt dramaturški potez, koji ovu monodramu, svojevrsno, pretvara u duodramu, a što se odrazilo i na mizanscen – na „terazijama“ scene, desni portal, gledano iz vizure publike, pomalo je nadtežavao.

Šta ću, to mi je u opisu posla, pa da pomenem i prateće elemente predstave – izvrstan rikvand, ruskaja šuma, i ono što ide na dušu reditelju, apotekarske doze neponovljivih ruskih romansi, čija bi štedrija upotreba znatno dala na značaju amplitudi scenske radnje, i podizanju emotivne tenzije kod gledališta. Scenografija svedena na minimum – dva otvorena prozora, ali provetravanja od karamazovštine nema, kao ni izlaza. Od lične rekvizite – flaša votke. Šta će Rusu više?

I, last but not least, o scenskom govoru, budući da je predstava bila posvećena Međunarodnom danu maternjeg jezika; šta je, naime, naš maternji jezik? Vranjski govor, ili književni jezik? Neka mi oproste moji preci, ali, bogu hvala, polako se u javnoj komunikaciji otkačinjemo od dijalekta (na koji smo prevodili i Lorku!), a na dobrom smo putu promovisanja scenskog govora, u njegovoj punoći i bogatstvu.

Nebojša, dakle, Dugalić, ulazi u anale vranjskog pozorišta kao rodonačelnik monodrame na našoj sceni. Pa će se tu videti ko je glumac, a ko pelivan.