Od smrti smo spasili 20 osoba

– To je medalja za sve vatrogasce koji su učestvovali u akcijama, ali i za one koji su bili sa nama i pomagali

Vedran Tašković (36), komandant vatrogasnog bataljona za Pčinjski okrug, na predlog pomoćnika unutrašnjih poslova Srbije Predraga Marića, odlikovan je srebrnom, medaljom „Miloš Obilić“ od predsednika Republike  Borisa Tadića za nesebičnu požrtvovanost i iskazanu bezprimernu hrabrost u spasavanju starih i iznemoglih ljudi u planinskim selima i zabitima na jugu Srbije. Za zasluženo priznanje Tašković je saznao u utorak uveče, 21. februara.

U PET DO 12

– Od 6 januara do 10. februara spasli smo od sigurne smrti 20 starih osoba, iz zavejanih sela: Dupeljevo, Kruševa glava, Strešak, Kučeva glava, Lepčince, Stara Babina poljana, Novi glog, Nesvrta, Stari Glog, Crni vrh, Crna reka…

Ljude ste spasavali kroz duboke smetove snega impovizovanim sredstvima?

– Do 10. febraura ljude smo izvlačili noseći ih na rukama, na motkama za koje smo vezivali šatorska krila, a zbog nepristupačnosti terena i dubokog snega vukli ih na najlonima od dva do pet kilometara. Potom smo dobili motorne sanke koje sam lično vozio i za kratko vreme spasli 10 osoba sigurne smrti, u „pet do 12“, što bi rekao naš narod.

Spasavali ste stare, iznemogle i bolesne osobe. Da li je bilo pomoći od njihovih najbližih rođaka?

– Nažalost, retko se to dešavalo. Poražavajuće je da do svojih roditelja, koji su bili zavejani u selima, bolesni, bez lekova, hrane i ogreva, više od mesec dana, rođena deca nisu došla da vide da li su živi, a kamoli da im pruže bilo kakvu pomoć. Kada smo ih zvali, mislim na ove iz Vranja, da se uključe u akciju spasavanja, odgovarali su da je to naš posao.

Izjavili ste, da oni kojima su deca u Vranju nisu dolazili u posetu u bolnicu svojim roditeljima, barem, većina njih?

– Neki nisu, neki jesu, ali kada je trebalo da se deka ili baka otpuste iz bolnice, skoro svi, nisu hteli da čuju da ih odvedu kod sebe kući, u Vranju. Transportovali smo ih nazad u sela, izlagali se velikim opasnostima. Starine su osećale netrpeljivost dece, videlo se to u njihovim tužnim očima. Jedan  dedica mi je rekao: „Sin me poštuje, ali snaja očima ne želi da me vidi, znam da im smetam i bolje da se vratim gore i umrem što pre“.

Imali ste još sličnih, tužnih, primera?

– Jednu baku iz sela, koje je udaljljeno 15 km. od Vranja, jedva smo izvukli iz zavejane mahale vukući je na najlonskom džaku. U Vranju ima dve ćerke i sina sa porodicama, unuka „volu da izvuče rep“. Nisu došli ni da se raspitaju kako je i da li je živa. Baka ih je pravdala da žive u gradu i nisu navikli da se muče, a i ne dolaze kod nje jer nemaju vremena, puno rade da bi preživeli. A, kako da pričam o onima koji imaju decu ili bliske rođake u gradu, a stizali smo u poslednji čas jer je pretilo da bukvalno umru od gladi. Jedan od njih nije ništa jeo 10 dana, a lizao je sneg u šerpi da bi utolio žeđ.

SKOK SANKAMA

U nekoliko slučajeva žrtvovali ste svoj život da biste spasli bolesne starine?

– U Poljanici, izašli smo do sela Mijovca jedva, motornim sankama, a onda su mi pokazali pravac puta u planini da dođem do mahale u Dupeljevu, gde je trebalo transportovati bolesnog starca od 82 godine, koji nije promenio katetar od pre Nove godine, a imao je staršne bolove. Pošao sam u tom pravcu, po dubokom snegu, i naišao na nanos pored kojeg je bila provalija. Jedini način da prođem je bio da pod punim gasom preskočim to brdo od snega. Preleteo sam, ali pao. Srećom sanke su se ugasile, a ja sam bio vezan za njih i gusenica mi je prešla preko noge. Prošao sam srećno, sa velikim otokom, a noga mi jer poplavila do kolena. Sa takvom nogom izašao sam gore, našao kuću, transportovao starca natrag drugom maršutom i odmah otišao, u 19:30 časova na drugi zadatak u Kruševu glavu gde je čovek bio promrzao i takoreći polumrtav. Traspotovao sam i njega do Vranja do 21:30. Hvala Bogu, obojica su ostali živi.

Dobili ste medalju Obilića od predsednika Tadića, to je velika čast za jednog komandanta vranjskih vatrogasaca?

– To je medalja za sve vatrogasce koji su učestvovali u akcijama, ali i za one koji su bili sa nama i pomagali, a to su: planinari SPID „Železničar“ iz Vranja, klub ekstremnih sportova „Morava“ iz Vladičinog hana, članovi lovačkog udruženja „Fazan“ iz Vranja i mnogi drugi, pojedinci, dobrovoljci.