Borisovi žuljevi od lopatu

BELE RUKAVICE: Zovem se Nikodije, od milošte me žena zove Kode. Iz Rataje sam. Javlja mi se onomad preko telefon pobratim Trajko i kaže da je gledao na TV-u, na svim programima sa gledanošću od 28 koma 6 posto u udarnom terminu, kako je predsednik Tadić aktivno učestvovao u otklanjanju smetova i ekonomskih problema po čitavoj Srbiji, pa čak i južnoj. Kaže, a mislim da pomalo laže, da bi se dodvorio partiji jer ima nezaposlenoga sina apaša, da je video zdravog i lepog Borisa sa lopatom u rukama. Aj, da mu verujem da ju je držao, ali da je rinuo sneg trideset sekunde, e to ne mogu. Jerbo, sutradan sam video predsednika kako deli medalje, a na ruke nema bele rukavice, znači nema žuljevi od lopatu.

OD POZADI: Da budem iskren, vest o predsedniku Tadiću i lopati navela me je da i ja nešto korisno preduzmem za sebe i okolinu. Uzmem lopatu pa kad zapucam da čistim sneg od pozadi kuću na Milevku, udovicu, ima čivatih šest meseci kako urovismo onog njenog pijanicu. Greotica, zimsko vreme, uvatila je vrućica pa još mala deca, a ko da joj očisti prtinu otpozadi, ako neće komšija. Sav znojav, zakucam na vrata, otvori odmah, kao da je nekog čekala, pa kad vikna: „Lele, obanjao se“! Izvezdi me, nisam se banjao još od Božić kad uhvatiše ove hladnoće, ali neka je na njeno. Za malo na silu da me utera u sobu, ono šporet bubnji, pucaju mladice cerove, a nešto kao da mrda ispod astal, i kod mene i kod Milevke. Stavim ruku u džep i presečem se u pupak, napipam nešto kruto, a ono vešaljka suvo meso što gu izvadi iz podrum pa rekoh kad očistim  otpozadi da je pojedem u slast.

MILEVKINA KOČINA: Milevka, erbap žena, reče na deca da izađu malo napolju, uzmu sanke i provozaju se. Deca izađoše, Milevka stavila lonče za kafu, a ja rekoh da se odmah vraćam samo da presvučem pantalone, mokre mi između noge, od golem sneg, a noge mi kratke, kudrave. Milevka, kao mačka februarka, frca od smešku, vidim mnogo joj je lepo; šta li joj je? Izađem, sakrijem se pored kočinu i izedem onu vešaljku suvo meso u tri-četiri zalogaja, žilava beše, pu pu… za malo da se udavim.

RIPAJ BUDALO: Viče Milevka, voda izavrila pa stavila drugu. Natamo-navamo, ne mi cuculeja daje mira, uđem u sobu, a ono da pukneš od vrućinu. „Raskomoti se, komšijo, u ovu kuću se ništa ne štedi, ni seir ni air“… – objašnjava Milevka, a skinala se u bluziče sa kratki rukavi, suknja joj se landara kao da će ide da bere vrbčiki i „ivanovo“ cveće. „I, na tebe ti velika vrućina, Milevke, zdrava li si“ – lupnem koliko da ostanem živ. „U klimaks nisam, a politiku ne vodim. Zdrava sam! Rabotim kao nikad pre, vrtim kao vodenički kamen, mešam za dvojicu kao mešalica betonjerka, zor me tera“, gleda me direk u  oči. Jadnica, koliko se muči, to je sigurno zbog sitnu decu, a mi komšije, kakvi smo to čoveci, niko da se seti da pripomogne. „Slušaj Milevke, ja nisam kao drugi, neću da dozvolim da te toliko zor tera, će pomognem, sve dok me drži takat“, kažem joj iskreno i pošteno. „Znala sam komšijo da se na tebe žena udovica može da osloni, sa obe ruke i obe noge“, to reče i pade u krevet kao da ju je neko stavio klečku. Kao da se rastavlja sa dušu, raširila noge, oči okrenala, gleda u plafon, muca kao pred šlogiranje, podižu joj se grudi kao da ima golem donji pritisak. Uplašim se, pa viknem: „Tugo, Milevke, dobra li si, što ti je, kazuj mori, što da rabotim“. „Ripaj, bre, budalo, i ćuti“, jedva promuca. Ripnem kao leti u Moravu, u dubok vir. More, naterala me je Milevka da ripam kao poparen pet’l kikirez.

BIŽDEK: Nisam bio svestan šta mi se desilo, dođem u svoju kuću i tekna mi ponovo da viknem pobratima Trajka i pitam ga što ima novo na TV. Možda predsednik Tadić nešto novo radi, kad… 

– Evo, gledam vranjski dnevnik u udarno vreme – kaže mi nekako zamišljeno – evo  ga naš, crnomanjast političar, onaj što je kao iz tursku seriju, što ga pola Vranje psuje, a on celo za inat jaši, priča kako će da svečano preseče vrcu na neki Sirijus, pitam ženu mi Stojnu šta je to, ona zamišljeno zbori da će jedu sirenje, tu, bre, gde je nađo čak u Konjsko. Dete, ono moje, što je još student od bombardovanje, što nam izede dva para volovi i ko zna koliko telci, uze knjige i čita na glas: „To je najsjajnija mlada zvezda. Da se popneš na nju treba lova, tata“!, odgovara i nastavlja: „Kad nema love, tata, ne mogu da se popnem ni na vr’ Mesne zajednice“. „Znaš li, bre, biždeku jedan“ – vreme je bilo da se iznerviram – „jedamput sam da zaradiš pare, da budeš prvo partijsko muvalo, pa posle najprvo puvalo i da opustiš ruku, kad i gde treba. Gde bi nam kraj bio na svi, i na dedu ti bi stavili spomenik“. Da prekinem nervozu, jer za u pola osam doktor mi je prepisao jedno bokalče vino, posle osam ne smem, pa vikam mu: „E, pobratime, u ovo naše Donjo Vranje, ne znam da li i kod vas u Rataje, važi pravilo: „Kako god da se okreneš dupe ti je otpozadi“.

Dotad nisam znao koliko sam bistar bio. Pomislim na Milevku, a na sina mi, budalu, zaboravim momentalno.