Eto, njena neka je poslednja!

Pozorište „Bora Stanković“, Vranje; Duško Radović: „Ženski razgovori“; režija: Nebojša Dugalić

Muški deo vranjskog glumačkog ansambla, onaj iz nedavnih „Policajaca“, natmureno je sedeo i pijuckao, smišljajući surovu osvetu ženskom delu, koji je u sjajnom raspoloženju delio tortu, posle premijere.

Posle pete, takoreći jubilarne premijere vranjskog pozorišta od početka sezone, a tek je februar; to je, koliko potpisnik ovih redova pamti (a dugo pamti, negde od sredine šezdesetih), rekord u produkciji našega teatra na večernjoj sceni.

Samo nedelju dana posle „Policajaca“, vranjsko pozorište iznedrilo je još jednu premijeru – „Ženski razgovori“ Duška Radovića, u adaptaciji i režiji Nebojše Dugalića. Ovom čoveku, još samo da smislimo adekvatan nadimak, i eto ti Vranjanca!

„Ženski razgovori“ postavljeni su na scenu dosledno načelnom repertoarskom opredeljenju sezone, pod radnim naslovom „Rialiti i ti“. Adaptacija Radovićevih nadahnutih, kratkih a sadržajnih opservacija na arhetipsku temu muško – ženskih odnosa nije rađena u klasičnom dramaturškom, aristotelovskom smislu – podela na činove, scene, slike, ekspozicija, zaplet… mada se naslućivala kulminacija; peripetija je večna, a raspleta jednostavno ne može biti. Svi scenski elementi, scenografija, kostim, svetlo, muzika, bili su do krajnjih granica svedeni, e da bi se u prvi plan istakao genij kratke forme Duška Radovića, i glumačko umeće ženskaća iz vranjskog ansambla.

Duško Radoviću, Duško Radoviću! Izdajice pola svoga! Ansambl predstave, Žetica Dejanović, Kristina Janjić, Tamara Stošić, Radmila Djorđević i Milena Stošić, pod konspirativnim imenima Žeti, Žozi, Žaki, Žiži, Žani, kao brazilska navala, prihvatio je loptu na volej, i divno se zabavljao, bez opasnosti da bude optužen za mizandriju – pa šta, autor teksta je muško, reditelj takođe. Tako je to – Ksantipa se piše sa „Ž“ (Ksantipa – „žuta kobila“, zla i goropadna žena Sokratova; džaba Sokratu  što je bio filozof, kad je imao Ksantipu, pa se na kraju spasao ispijanjem kukute).

Reditelj Dugalić se prvo kao dramaturg susreo sa zametnom stvari – kako lapidarnu prozu Duška Radovića prevesti u dramsku formu, kako od metafore napraviti personifikaciju? Tako lepo. Uz temom inspirisan  ansambl, uz parodiranje rialiti šoua od kojih se normalnom ljudskom biću, bilo ono muško ili žensko, mozak gnoji, režija je minimumom scenskih sredstava dočarala beskrajni svet večne borbe između polova, u kojoj onaj „slabiji“ uvek ispadne jači – pitajte Simon de Bovoar. Rudimenti mizanscena, scenskog pokreta i scenskog svetla, kostima, muzike, nađeni su u karikiranju rialiti šoua, u transformaciji ženskog kružoka koje se povremeno okuplja da uz kapućino ogovara muškarce, u neke „realne“ likove pod pištolj-reflektorom.

Ženska se publika divno zabavljala, mada ni Eva nije ostala pošteđena  Radovićeve oštrice. Kako se ono zvaše ona američka kultna serija… eee, stres i glad… ne ne, to je srpska stvarnost… a, da! „Seks i grad“! Ova će, vranjska verzija serije, sasvim sigurno dugo ostati na repertoaru, jer će biti radna obaveza muške populacije Vranja da je odgledaju, poneki i više puta. Pa to pomnožite sa najmanje 30.000 muških konzumenata…

Na mogu da odolim, a da ne uzvratim, uz sve rizike optužbe za mizoginiju, braneći čast muške populacije Vranja, a citirajući irsku poslovicu – „Šta je žena? To je biće koje jednom dnevno masturbira, jednom nedeljno prazni creva, jednom mesečno ima ciklus, i jednom godišnje rađa“.

E pa, baš njihova da ne bude poslednja!