Jedan stari klijent, koji svoju firmu godinama reklamira u našim novinama, javio nam se prilično zabrinut. Posetili ga, kaže, neki poreski (ili neki slični) inspektori, trkeljisali mu po papirima i, kao što red nalaže, zacepili k’o bez duše. Ovaj je zakukao, aman ljudi, kriza je, nema se para i promet opada, odakle da platim. Na to su službena lica potegla ključni argumet: „A imaš da se reklamiraš“! U zemlji poput ove preduzetniku nije ostalo ništa osim da nam se zahvali na saradnji i otkaže reklamu, uz racionalan izgovor kako neće da upada u oči. Ovaj događaj možemo posmatrati iz nekoliko aspekata. Najpre, jadna je ta državna služba čiji činovnici misle da je reklamiranje obično bacanje para. Kao da Koka-kola nije dovoljno poznata pa mora da se onoliko reklamira. Ne znaju, siromasi, da reklamiranje povećava obim posla i donosi prihod i oglašivaču i medijima, pa analogno tome osigurava veći budžetski priliv. Ali, za ovu su analogiju naši činovnici, ljudi u večitim rasparenim odelima, HTZ cipelama i demodiranim kravatama, čuli koliko i za Madagaskar, što bi rekao Ilija Čvorović, moj omiljeni dramski lik. Međutim, ima ovde još jedna, mnogo opasnija stvar. Samo je u današnjoj Srbiji, u kojoj važe norme mračnih devedesetih, moguć ovakav odnos između državnog službenika i preduzetnika od čijeg rada ovaj prvi prima platu. U nekoj normalnijoj zemlji i gradu naš bi preduzetnik istog momenta prijavio inspektora, kome bi sledio momentalni otkaz. Ovde se desilo sasvim suprotno – uplašeni privatnik podvio je rep i umesto u nadležnu službu uputio se u ovu redakciju. Neće čovek da rizikuje zamerajući se siledžijama jačim od sebe.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.