Kada bi živeli hiljadu godina

, , ,

Planinarski dom na Besnoj kobili: dok napolju tiho, tiho pada sneg, lokalni političari, iz pozicije i opozicije, zajednički svode račune ružne 2011. godine, sve praveći planove za novu, već u najavi katastrofičnu 2012. godinu

Nije teško zamisliti prednovogodišnju idilu – veliki mudri drugovi zauzeli Planinarski dom na Besnoj kobili, i dok napolju tiho, tiho pada sneg, svode račune ružne 2011. godine, sve praveći planove za novu, već u najavi katastrofičnu 2012. godinu. Sat se opasno približava ponoći, nema ni pola sata pa će se svetla ugasiti, Tito vaskrnuti i svi ponovo biti srećni i zadovoljni. Negde iz ugla Nenad Stošić Šiza, praćen horom rudara iz „Grota“, tiho pevuši „Nedelja, a svi ste tu, a samo mene nema“. Mire Stojčić, kako i dolikuje glavi, sedi u čelu stola i draška se zadovoljno po stomaku. Prođe još jedna godina u kojoj ništa nije uradio, a popularniji je nego prethodne, u kojoj je uradio još manje. Ko je kao on? E, još da se vrati Koštunica, sreći mojoj neće biti kraja. I istiha, da ne kvari zadovoljstvo, veliki Mire sebi u bradu poče da pevuši „Ej, da mi je“.

OVI

Pored njega, uz koleno, sedi Zoran Antić, i misli se da li da ga smakne sad, ili da egzekciju odloži do Spske nove. Čisti britvom nokte na ruci i pravi planove kako da postane Mire umesto Mireta. Sve bi bilo lepo da nije onog Dragana Nikolića, ali i njemu će doći kraj, neka mi je Zupe živ i zdrav. A tu su i oni prvoborci iz PUPS-a, pa to kad ga podmava, ima da se puši na sve strane. Tone tako Zokica u slatko sanjarenje, al ga prene mrski Miretov lik – gde god se okrene, vidi Stojčića. U punoj snazi, kao kad je komandovao gradom u borbi protiv mrskih prijatelja iz NATO-a. A kad mu se ne pričinjava Stojčić, sve vidi Andonova, i to duplo! Idi pa živi. No, ne da se Antić. Dok mu od topline i neke unutrašnje miline glava ipak pada na Miretovo koleno, Antić donosi čvrstu odluku – kupiću novi auto u Novoj godini. Pa neka probaju ponovo da mi ga zapale! E ovoga puta ću stvarno da kažem milicajcima ko je to uradio. Ži mi Dragan Tomić. I krenu pesmu, doduše sebi u bradu: „Oj Zvezdo zvezdana, voljeni klubu moj“…

Oko stola na Besnoj Kobili gužva – ima samo osam mesta, a okolo treba da sedne stotinak ljudi, žena i dece. Ko, pribogu, u partizanima. Eto, do Antića sedi Igor Andonov, i otvoreno oštri nož. Ima da se koljemo i u 2012., pa kud puklo da puklo. Kakva ljudska priča, kakav sneg, kakvo skijanje – konačan obračun! Čekao sam na ovo, misli Igor, 50 godina, e nećete sad da mi uteknete u opoziciji. Tu, sa mnom, na vlasti, pa da vidimo ko ima duži. Nož, mislim. I sve zamišlja neke tako morbidne novogodišnje želje – te da prikolje ovog, te za glavu da skrati onog… Sam od sebe počinje da se plaši! Mesto lepo da sanjari, da sanja Aleksandrovac, reciklaženo dvorište, dim iz „Jumkovih“ dimnjaka, on sve neki horor – uradim Antiću ovo, pa ono, pa ga okrenem sa druge strane, pa opet. Oštri onaj handžar i sve misli – šta mi je sve ovo trebalo? Da sam lepo sedeo na stomatologiji, sad im bi vadio zube u slaboj anesteziji, i Bog da me vidi. A ne ovako – klanica bez prestanka. „Od Topole, od Topole“, zapevuši Igor sebi u bradu, i sam iznenađen koliko mu dobro ide.

Do njega sedi Cobi Stamenković, i zadovoljno prede. Lepa ova Besna Kobila, jebote. Lep i pogled, Janja se baš potrudio, skoro pa trudan ostao, i nema se šta zameriti. Da nam nije izbora, mogli bi da zapevamo „Kada bih živeo hiljadu godinu“. Al neću, idu izbori, da ne kvarim. Nekako stidljivo, da ga niko ne primeti, u drugom čelu, suprotno od Mireta, sedi Goran Stefanović. Nit romori, nit govori. Njemu su sve želje ispunjene, i nema šta više da misli. A i nekako strah ga, da ne pokvari trenutak.

Sa supritne strane, kao što je i red, sitnija koalicija, vlastela i vlasteličići. Kako i dolikuje, uz Zubu odmah Lale Mojsilović, poslanički kolega. Gleda, pa ne može čudu da se načudi što niko nije pozvao Jelašnicu. A toliko se trudio – tukao fudbalre, sudije, otpuštao radnike, zapošljavao novosrbijance. I niko da primeti taj silan trud! Dok je Gokče u zatvoru, siguran sam, nema šta da brinem. Mada, nikad se ne zna. Eno ona dvojica nešto oštre kame, ko sad da misli kome se sprema klanje. Stra lojze čuva.

Do njega, domaćin, Janja Trafikant, samo gleda da li ispred Mireta ima dosta klope. Udebelio se šef, misli se, alosaja se, i neje ni red da sedi gladan. Glavu, glavu ispred Mireta, namiguje konobaru, a u salvetu trpa rebarca, da ima za poneti, kući. Glava glavi, meso sirotinji, a …

Osmi za stolom sedi lično Uroš Urke Trajković, ukoričen u odelo ko da dolazi ministar lično. Zamislio se Urke, ne ide mu nešto kao što bi hteo. Idu izbori! Tada, zna se – svačija je koža na dobošu, pa i njegova. A tako je bilo lepo u 2011., kad je ova, nepomenljiva 2012. bila tako daleko. Dobro, ona dvojica pacijenata se ubila, dvojicu pak ubili lekari, al nema veze, ko će još da broji žrtve u tolikoj lepoti. Daj da popijemo po jednu „Temjaniku“, pa nek ide život.

Još Uroš i ne reče „živeli“, kad ide slavni dvojac hirurga ruku pod ruku. Dal Mice vodi Ivka ili obrnuto, nikada se neće saznati.

– Želim – Mice će – želim da budem hirurg!

– Pa ti si već hirurg be Mice – odgovara mu Ivko, ali više kao eho, kao njegov sopstveni alter ego.

– Ali, pravi hirurg – neda se Mice.

– E za to ćeš malo da izviniš. Nisi ti Neša Keleš – pomirljivo će Ivko.

I drmnuše po rakijicu.

– Samo nemoj se tepate – pomirljivo će Uroš, sve pogledom tražeći Jasminu Arsić.

A ona, ko siroče, u trećem redu. Vidno smanjena, sada kad nije na položaju, nastavlja da se smanjuje, tu na očigled auditorijuma. Al džabe, više je niko ne promećuje. E majke mi, misli se Jase, ima da idem u Rio od onih bonusa što su mi preostali, ega me tad neko primeti. I to baš sad, za Novu godinu, neka puknu dušmani.

Situacija se u hodu zahuktava. Šiza peva sve gasnije, a polako mu se približava i Denzi. Pa što ako su u svađu? Nova godina je, biće i bolja od prethodne, ako uopšte može da bude bolje. Nisu me uapsili, zidamo treću zgradu, projekte plaćamo državnim parama, picerija radi punom parom… Ko je kao mi? More ja će zapevam „Ne može mi niko ništa“, a ne Zoran Antić. Kad mu ne može niko ništa, što mu zapališe automobil? Što meni neko, poštenom čoveku, ne zapali kola? Pa odma da kupim dva komada novi! U tim mislim Denzi polako prilazi Šizi, široko se osmehujući.

ONI

Šiza sve razdraganije, sa svojim horom krivofejskih rudara diže atmosferu. Kad zapevaju „Igrale se delije“ svi odmah skaču na noge. Kolo se vije kao oko manastirskog dimnjaka, fali samo vladika Pahomije. Al on je zauzet, ima se, može se, tu je Koštunica, tu je sudstvo, sve naši ljudi, ne može nam niko ništa, sad li ćemo još i javno da se blamiramo na Skijalištu.

Nekako odvojeno od ostalih sedi Nika sa njegovima. Tu je Čembrlen, tu je Bulajka, tu je Zupe, pardon, Zupe ga nema, tu je… Nešto među sobom ćućore, jasno se vidi – dogovaraju se.

– Oću da postanem Zoran Antić umesto Zorana Antića – odlučno i glasno, ali konspirativno, iznosi Nika svoju novogodišnju želju.

– A ja oću da budem Mire umesto Mireta – istom odlućnošću će Ćembrlen.

– Može – reče Nika.

– Može – odgovori mu Čembrlen.

E, još da prođu izbori, pa da uzjašemo. A što pa ja da ne budem Mire umesto Mireta, misli se Nika. Što pa ja da ne budem Zoran umesto Zorana, misli se Čembrlen. I sve se gledaju i smeškaju jedan drugom, onako drugarski, srpski i evropski. I od sebe kriju šta misle, zlu ne trebalo. Ovde i zidovi imaju uši.

Što se ponoć bliži, Skijalište sve razdraganije. Lete čaše, flaše, pesme, želje. Svi postaju jedno, kao što su oduvek i bili. Nema tu više razlike ovi – oni, levi – desni, prednji – zadnji. Svi su jedno, i svi na istom zadatku – sve mora da ostane kao što je oduvek i bilo. A napolju tiho, tiho pada sneg.

Ponoć je. Hor krivifejskih rudara peva sam – Mnogaja ljeta. Svi se ljube, čestitaju, žele sve najbolje. Pa čak i Antić i Nika. Jednom je Nova godina!

Odjednom, neki hladan vazduh prostruji kafanom.

Prvo se svi strecnuše, kad ono, ide Deda Mraz. Sa sve sankama, koje vuku Cera Mihajlović sa jedne, a Buda Mihajlović sa druge strane. A na sankama lično on, Deda Mraz. Opšte oduševljenje, stižu i pokloni, lepo zapakovani, crvene mašnice, sve po propisu. Otvaraju se kutije, kad ono, sve od reda prazne. U tišini i zbunjenosti, pravi se rasvesti Zoki Antić.

– Šefe, ti li si – pita?

– Ja sam – odgovara Dragan Tomić, za ovu priliku lepo maskiran u Deda Mraza. – Ti li se čekao nekog drugog?

Štama. Niko ne sme ni da se vrpolji, kamoli da diše. Samo trepću okicama.

– Ajde, ajde, nije Dačić, ja sam, samo polako, opušteno, popijte nešto. Pa šta ako ste mi doterali Talijane pod prozor da mi prave sofe i dušeke? Pa šta ako nećete Nikolića za poslanika? Pa šta ako ste me se odrekli, ako me više ne volite? Šta to ima veze, samo opušteno – pomirljivo će Tomić.

Prve se rasvešćuju demokrate, daj stolicu, daj viskić, zar Deda Mraz da nam se pati? Tomić seda, a oko njega gužva ko da je, pribogu, partijarh. I sve je opet kao što je oduvek i bilo – daj ovo, daj ono, poželi ovo, poželi ono. Ima se, može se, ima se šta i poželeti, šta i dobiti, a šanse da se nešto izgubi jednake su nuli.

A napolju, pred vratima, stoji Pera šumar, sav promrzao, psuje i sneg, i ladnoću, i Novu godinu… Cupka u mestu i misli.

– Ajde bre, kad će ti izbori, smrznuću se. Joj, kad uđem, pa kad ih sve razjurim, kako je pisanou starom, dobrom vicu. Samo da im vidim lica, ništa više – kaže, i smeška se u sebi.