Gumene čizme Paje Pečenke

,

Približava se kraj, gledaoci oko terena sa psima, laju oni kao ludi, kad jedan njihov uze loptu kao Maradona i krenu od njihovog gola prema našem. Vozi slalom kao onaj Francuz Kili ili tako nešto. Prođe sve i krenu  skoro od centra sam prema našem golmanu. Svi smo pretrnuli, kad se jedan od naših doseti, pa pusti psa u teren, a on još džukela, pa liči na šarplanica

Priče i anegdote vranjskih sportista deluju ponekad dosta uverljivo, pa se čini da se na njih ne odnosi ona poznata maksima: „U Vranje nema laganje“.  

Elem, krenimo od najniže fudbalske lige u okrugu, od Pčinjske. Dragan Stojanović Firga, jedinstven je lik jer sa 54 godine života još uvek aktivno nastupa za svoj FK Pavlovac. Svojevremeno, u ligi je vladala parola: „snađi se“, a Firga je bio i više nego snalažljiv.

– Trebalo je da odigramo utakmicu u Pavlovcu, a gosti dođu sa belim dresovima, kakve smo i mi imali. Po propisu domaćin je dužan da promeni dresove i mora da ima rezervnu boju – počinje priču Firga.

CRNI FLOMASTER

Pošto nisu imali rezervne dresove, pretila je mogućnost da se utakmica ne odigra i Pavlovac izgubi službenim rezultatom, na scenu je stupila Firgina snalažljivost i prava odluka delegata i sudija.

– Naredio sam prijatelju u selu da pod hitno nabavi crn, deblji flomaster. Nije se mnogo čekalo, doneo je ono šta sam tražio. Naredim igračima da skinu dresove i viknem: „Naređajte se od broj jedan do jedanaest“!; oni se naređaju. „Okreći se“!; oni se svi okrenu. Priđem i svakom na leđa napišem broj, dobro ga udebljam da se odmah od znoja ne izbriše, već da izdrži makar jedno poluvreme – kaže Firga. Utrakmica je odigrana, Pavlovac pobedio, pa svi srećni otišli na pivo u obližnju prodavnicu, domaći i gostujući igrači, delegat i sudije.

AVIONU SLOMIĆU TI PROZOR
Za kraj idemo na međunarodni fudbal. Jedan od igrača Dinama ili Jumka, ne sećamo se više, nakon uspešnih igara dobio je ponudu da pređe u Radnički iz Niša koji se te godine takmičio u Kupu UEFA. Kad je polazio, otac ga ispratio rečima: „Nemoj da nas ponašanjem obrukaš. Da budeš fin i dobar“! Izborio on mesto među 18 najboljih i bio na spisku za međunarodnu utkmicu na koju se putovalo avionom. Jeste da ga je bilo strah, prvi put u avionu, ali morao je da to prikrije. Uđe on i smesti se, ne zna da se veže, vezali ga saigrači i videli o čemu se radi, posebno najvispreniji, onaj Miloš Drizić Driza, što je bio glavni u klubu, posle igrao za Zvezdu. Leti avion, naš fudbaler ćuti, skoro da ne diše, kad ga iz tog turobnog raspoloženja trgnu Driza: „Vranjanac, daj molim te, otvori malo taj prozor, taj do tebe, mnogo je zagušljivo“? Ovaj da bude fin, setio se upozorenja oca, poče da mlatara rukama oko prozora na avionu, vuče, seca, al’ ne biva. Onako, sa graškama znoja na čelu, obrtio se Drizi: „Bata Drizo, ne mogu da nađem nigde ručku, ne znam kako da ga otvorim“? „Ma, ostavi, drugi put ćemo i ja ne znam kako se otvara“, odgovara mu lukavo, a u avionu smeh do suza. Važno da se naš fudbaler fino poneo prema saigraču i da ga je kulturno oslovio sa „bato“, iako je ovaj bio mlađi od njega.

Na drugoj utakmici, da li u Vrtogošu ili Levosoju, ne seća se delegat naš sagovornik, kaže, davno bilo, desio se sličan slučaj nalik incidentu.

– Igra se utakmica, 85. minut, gledam na sat jedva čekam da se završi, jer se protivnici zakrvili, pa čuješ psovke, „i šajku i majku“. Kad, dolazi predstavnik domaćina, malo pripit, i kaže: „Imamo izmenu, došao Paja Pečenka iz lova“.  U redu, šta ćemo, može izmena, kad Paja  stoji pored aut linije u majici i gaćama koje je jedva navukao, jer noge mu kao trupci, a na nogama nema kopačke već gumene čizme iz lova i to skroz blatnjave. Pa, da je imao makar patike, mogle su i pocepane – priča naš delegat i nasatvlja:

– „Imate li neku primedbu“, pita nas pripiti. “Ma, jok, ulazi Pajo i teraj sve napred“!, vičemo. Uđe Paja, pravo u napad, i usidri se ispred gola gostiju. Minut pred kraj, pade jedan od domaćih igrača na liniji  šesnaesterca i sudija svirnu slobodan udarac. Biti il’ ne biti, golman aljav, ne vidi, zovu ga Ćore, ako ide lopta u gol pobeđujemo. Gosti, erbap momci, pa se ne udaljavaju, po propisu, devet metara. Uze loptu Paja Pečenka i namesti je na džombu. Zalete se i kad udari loptu i džobmu, jaooooj, izlete čizma sa noge i pogodi u glavu gostujućeg igrača. Lopta završi u mrežu. Pobediše domaćini, gosti psuju sve, a najviše nas, viču, videćemo se kad nam dođete u goste, sekirče ima da radi. Onog njihovog poluonesvešćenog igrača od udarca čizme masiraju, nude mu da ga vode u bolnicu, a on kad dođe sebi, dere se kao nedodrgav:“Kamo ga, bre, pivo“?“

Da se odmorimo malo od fudbalera i pređemo na rukometaše. Pričao je Ivan Petric Gricko, bivši rukomataš, Nikoli Spasiću Lafu, bivšem rukometnom golmanu: „Poželi Neđa (Branimir Mijlojković) da bude kapiten, pa se obrati meni da zamolim trenera Karamana (Slobodana Stojkovića) da mu dodeli traku oko desne ruke. Na moje insistiranje, Karaman mu dade kapitenku traku, ali ga ne stavi u prvi sastav, već na klupu za rezerve. Utakmica se bližila kraju, a Karaman nikako da uvede Neđu u igru. Neđa se pobuni, pa će Karamanu: „Treneru, pa ja sam kapiten, što me ne uvedeš“? A, Karaman će njemu: „Odmori Neđo“! „Pa, što bre, da odmaram kad nisam ni počeo da igram“?

Bilo je anegdota i u viskoumnim sportovima, kako su šahisti deklarisali igru na 64 polja. Naš sagovornik, bivši prvokategornik, priča šta se desilo na jednom gradskom turniru.

ŠAH-MAT

– Igra se partija između sina generalnog direktora jednog preduzeća i šefa u tom istom preduzeću. Interesantna partija u početku, ali  onda šef poče  da osvaja figure i polja, uduž i poreko. Sin generalnog vidi da mu izlaza nema, uze topa u ruke i stavi ga pred šefovog kralja uzvikujući: „Šah-mat“! Šef pogleda u sina od generalnog i skoči sa stolice, vičući: „Bravo! Čestitam“!“

Šta da se radi, fudbal i fudbaleri su u mnogim stvarima neponovljivi, pa i anegdotama, pa se vraćamo njima, opet na Pčinjsku ligu.

Naš sagovornik je iz jednog surduličkog sela poznatog po „čurtuk“ ljudima, za koje važi pravilo: „bolje da im ne izalazite na put“.

-Igra se utakmica, mi vodimo sa 1:0, gosti za koje su igrali manje Srbi, a više Romi napadaju, ali sudija ne da da se primaknu golu. Seče napade pištaljka ili zastavica. Približava se kraj, gledaoci oko terena sa psima, laju oni kao ludi, kad jedan njihov uze loptu kao Maradona i krenu od njihovog gola prema našem. Vozi slalom kao onaj Francuz Kili ili tako nešto. Prođe sve i krenu  skoro od centra sam prema našem golmanu. Svi smo pretrnuli, kad se jedan od naših doseti, pa pusti psa u teren, a on još džukela, pa liči na šarplanica, pa plus budala pravo  leti ka onom Maradoni. On, kad vide šta može da ga snađe ostavi loptu i bež’ među svoje  navijače. Nastade dugotrajan aplauz, da li zbog igrača ili onu džukelu, nije važno, važno da pobedismo“.

Da se manemo Pčinjske lige, postoji i Srpska u kojoj je „naše Dinamo“. Bilo je mnogo anegdota, ali najviše su upamđene one u kojima su učesnici dešavanja bili nekadašnji fudbaleri, Stanko Gogić Canja i Slobodan Stošić Cobi. Gogića su zbog duhovitosti i snalaženja na utakmicama zvali Canja Štos.

– Igramo u Zaječaru sa Timokom, tvrda utakmica, Lomi se rezultat, domaćin pojačava napad i uvodi u igru mlado desno krilo, Živića, čini mi se. On kao čigra, čas levo čas desno, ma strela božja, preleti odbranu i gol visi u vazduhu. Na scenu stupa Canja i laktom ga pogađa u lice, on pada sav krvav. Sudija daleko i nije video dobro, dotrča i pita: „Šta je bilo“? Tad mu prilazi Cobi i objašnjava: „Pogledaj šta je uradio Gogiću, mlad igrač, a bezobrazan, pogledaj šta je uradio sa Gogićevim laktom. Podigni ruku, Canjo“- viče Cobi. Canja podiže ruku, pokazuje na lakat i leleče, tobož od bolova. Sudija, gleda onog Živića, gleda njegovo krvavo lice, pa mu ništa nije jasno. Nelagodu prekide sam Živić koji procedi niz bradu: „Izvinite kolega, ali nisam hteo namerno da vam povredim lakat“: