Divljanje Arnauta i nemoć Turaka i Bugara

Neki su, koristeći kočeve sa skele kao brvno za razbijanje, živahno udarali po stubovima na kojima je počivala krovna konstrukcija

Vilkison Smit, engleski geolog i putopisac, prošao je kroz Vranje s jeseni 1843. godine i prisustvovao buni Arnauta protiv paše zbog nametanja visokih poreza i rušenju Saborne crkve. U svojoj dnevniku ističe da u rušenju crkve nisu učestvovali mesni Turci, već isključivo Arnauti koji su potom opljačkali veći broj hrišćanskih radnji i kuća. Smit nigde ne spominje Srbe, već lokalne hrišćane naziva Bugarima.

„Mahmud-beg“ kod koga sam odseo u Vranju predložio je da, s obzirom na smirivanje sitacije, odem u obilazak grada i vidim novu hrišćansku crkvu, koja je bila pri kraju izgradnje, finasirana velikim delom od pašinih priloga“.

Tom prilikom engleski putopisac prisustvovao je događajukoji se sticajem okolnosti našao u nekoliko putopisa tog vremena – demoliranju vranjske crkve od strane Albanaca. Za Albance kaže:

„Ta neotesana nacija koju mi u Evropi nazivamo Albancima, iako su u Turskoj poznati jedino kao Arnauti, a sami sebe zovu Šiptarima, stvara pitoreksni efekat svojim karakterističnim „fustanom“ ili belim kiltom, raskošnim grivnama i dugim puškama prebačenim preko ramena“.

KOSOVO POLjE
Grupa Arnauta vraćala se ovuda iz Vranja i kada smo ih upitali čime je natovaren magarac kojeg su vodili pred sobom, odgovorili su smejući se kao da je to odlična šala: „Pljčkom“! Njihova gruba zabava bila je gotova i sada su se tiho vraćali svojim kućama oko Vučitrna i Prištine, gradova koji su pripadali onoj oblasti od strane Turaka nazvanoj „Arnautluk“, iako ona nije uključena u onu Albaniju kakvu poznaju geografi. Pljačkaši nisu imali nameru ni da se svađaju niti da nas napadnu, ali bi verujem, vrlo rado pokazali svoj raznovrstan prtljag“, piše Smit.
Našavši se nadomak Kosova polja, Smit je od saputnika dobiuo informacije o važnim bitkama na njemu odigranim, ali viđenim iz turske perspektive.
„Dok smo stajali na višem delu grebena, bilo mi je ukazano na položaj Kosova polja, poznatog po nekoliko najzanačajnijih osmanlijskih pobeda. Prva se odigrala 1389. godine kada je srpska moć pod Lazarevom upravom bila slomljena, taj princ pogubljen, a sultan Murat I ubijen od strane očajnog hrišćanskog vojnika. Druga bitka je dobijena 1448. godine, a u ovom slučaju je mađarska vojska, u kojoj se borio i određeni broj Nemaca i Poljaka, razbijena uz veliki pokolj pod vođstvom sultana Murata II“.

Po Smitovom viđenju, rušenje crkve odigralo se po opisu koji sledi:

„Mladi Mustafa-beg, stariji sin Mahmud-bega, subaša i ja, uzadenuli smo pištolje za pojaseve, i uzevši po čibuk za svakog, tumarali beživotnim uskim putićem ka centru grada. Preko niskih krovova kuća ukazano mi je na nove zidove od sjajnog kamena još uvek okružene skelama, kao na novu crkvu koja je na izvestan način predstavljala sablazan među pravovernim muslimanima, jer je visinom nadilazila sve obližnje muslimanske bogomolje“.

On se zagledao u nju, i dok je gledao učinilo mu se da se zatresla.

„Protrljao sam oči, ali zatresla se ponovo; u sledećem trenutku skele su popustile i čitava gornja konstrukcija zgrade srušila se na zemlju podižući oblak dima, dok su se iz škripe i lomljave drveta čuli divlji uzvici ljudskih glasova“.

Obuzeti pomišlju da se ozbiljna nesreća dogodila, potrčali su napred i kroz kapiju požurili u portu crkve.

„Kakav nas je spektakl dočekao! Umesto osakaćenih ili preplašenih radnika i komšija priteklih u pomoć, koje smo očekivali da vidimo, gomila od 300 Arnauta bila je okupljena na malom prostoru; neki su, koristeći kočeve sa skele kao brvno za razbijanje, živahno udarali po stubovima na kojima je počivala krovna konstrukcija, drugi su, po opadanju drvenarije i oplate, izvalčili eksere, šiljke i komade olova za potrebe izlivanja metaka, ili su maljem i kalauzom radili na uništavanju građevine“.

Posmatrao je nekolicinu koji su, usled veće lenjosti ili većeg dostojanstva, izvodili monotone pesme na tamburi, okruženi smrknutim slušaocima, ili su filozofski raspravljali o napredovanju napada.

„Bila je to uznemirujuća i uzbudljiva scena, pogotovo za nas koji smo se našli na ovom kritičnom mestu, ujedno i prizoru za koju bi slikar ući dao kako bi mogao da mu prisustvuje, iako bi sa nedovoljno taktičnosti mogao da izgubi i čitavu glavu. Živopisno odevene figure, izražajne crte i blistavo oružje ovih sinova planine ispred ruine koja je podrhtavala i brzo gubila na visini, proizvodili su tako zapanjujući efekat da sam ja stajao kao ukopan, dok nam nekoliko članova družine nije prišlo da nas pozdravi na lošem turskom“.

Budući da su ovi njihovi sagovornici bili prilično nitkovskog izgleda, odvratio je pogled sa njihovih grubih lica.

DjAURI
Mahmud beg mu je ponudio svoje gostoprimstvo, kako Smit beleži, sledećim rečima: „Prijatelju, nemoj nastaviti dalje – opasnost nas okružuje, ali ako bude po volji Alahovoj, brzo će proći. Nas dvojica smo već mnoge milje prevalili kao saputnici i ja sam naučio nove stvari. Hrišćani iz vaših, zapadnih zemalja nisu nužno kao većina naših nevernika-đaura – pijanice, varalice i lažovi. Ja sam ubeđen da to kako sebe nazivamo nije presudno za nakolonost Alahovu, nek’ je hvaljeno ime njegovo!

„Zaustavio sam se na poduhvatu na koji su prionuli i pomislio koliko li su dugo jadni Bugari odvajali od svog teško zarađenog novca, i koliko su iščekivali da u dostojnom hramu poštuju veru svojih očeva, njegova krv je uzavrela usled prizora horde svirepih fanatika koji demonstriraju snagu na uštrb slabosti đaura, rušeći u toku jednog časa dugogodišnje nade i uništavajući sa nepodnošljivom fanatičnošću svedočanstvo vredne i prilježne pobožnosti“.

Izveštaj o ovoj sceni stigao je u konak pre njihovog povratka. I svi koji su se do večeri pojavili sa novostima, pomogli su u razjašnjavanju događaja. Smit nas, u dnevniku, na ovom mestu uverava u veliko žaljenje Turaka nad onim što je učinjeno, ali i podvlači njihovu nemoćnost da spreče albanske izgrede, usled nedostatka trupa i suviše malog broja raspoloživih vojnika. On, takođe, saznaje da se pred onog čemu je svedočio, desilo i maltretiranje nekoliko hrišćana kao i obijanje njihovih radnji u predgrađu. Na posletku, on zaključuje ne pominjući nigde Srbe kao stanovnike ove oblasti.

„Arnauti, svesni činjenice da će krađa ili zlostavljanje pravovernih pre ili kasnije biti propraćeni odmazdom, posegnuli su za Bugarima i Grcima kao pogodnim žrtvama za iskaljavanje besa; a veoma su dobro znali i da obilna pljačka hrišćanskih radnji tokom pobune i nereda neće biti predmet bilo kakvog ozbiljnog razmatranja od strane viših vlasti“.

SRBI VEĆINA
Feliks Kanic, putopisac, u svom delu „ U Vranjskom okrugu“ izneo je podatak o stanovništvu u Vranju, 1958. godine, čime je u jednom delu demantovao Smita.
„Godine 1858. Vranje je bilo sedište mudira koji je bio potčinjen prizrenskom paši i imalo je u 14 mahala, pored 1000 hrišćanskih kuća, 600 albansko-muslimanskih i 50 ciganskih porodica. Po zvaničnoj proceni, broj stanovnika Vranja dostizao je 8000; imalo je vrlo razvijenu trgovinu konopljom i snabdevalo je širu okolinu artiklima uvezenim iz Beograda, Seresa i Soluna“.
Iz zvaničnh podataka jasno se vidi da su u to vreme Srbi bili većinsko stanovništvo u Vranju.

Smit potom kritikuje preuveličavanje izvesnog izveštača E. Mihelsona, koji je prema njegovoj tvrdnji, sastavio putopis „Osmanska imperija i njeni resursi“ po nalogu nemačkih vlasti. Smit citira dotični deo ovog putopisa: „Hrišćanska sela su bila opljačkana, a neka čak potpuno spaljena. Vranje, kao poveći grad naseljen hrišćanima, nije izbegao ovoj sudbini; crkve su bile u ništene, ljudi masakrirani, a žene i deca odvučeni u roblje“.

Smit je demantovao tačku po tačku ovog izveštaja iznoseći kao očevidac argumente da Vranje nije hrišćanski već pretežno turski grad, u kome je samo jedna crkva uništena, oko koga nikava sela nisu spaljena i u kome je jedino turska strana izgubila živote u kavgi.