Pozorište „Bora Stanković“ Vranje – Dario Fo(?): „Neću da platim, ne mogu da platim“; adaptacija i režija: Saša Stojković
Oofff, muko mori moja. Kako praviti prikaz predstave, kad ti je režiser prijatelj, kad su ti glumci prijatelji, kad su ti autori scenografije i kostima rod, kad je u produkciji kuće u kojoj si se rodio, a medij u kome radiš insistira na objektivnosti? A predstava rđava.
Naime, vranjski teatar je u sklopu projekta Tima za razvoj i integracije „Nedelja italijanske kulture“, u taj projekat uvrstio i predstavu „Neću da platim, ne mogu da platim“, italijanskog autora Darija Foa, jednog od retkih nobelovaca koji je ovu najprestižniju svetsku nagradu (1997) dobio za stvaralaštvo u okviru dramske poezije.
Što se grbo rodi, vreme ne ispravi, kaže narodna. Problemi su počeli još sa dramaturškim predloškom, nekakvim divljim prevodom, nađenim na internetu, pa je reditelj to adaptirao, nešto kratio (triput ga kratim, i opet kratko!), nešto dodavao (i on i glumci), a povrh svega je preveden na vranjski dijalekt! Pa šta? Kad smo na vranjski prevodili Steriju, Nušića, Boru, pa je u našu palanku zakasao i jedan Lorka, kao da je iz Nesvrtu, što ne bismo preveli i jednog nobelovca? Napredujemo, reč ima Eshil, neka se pripremi Šekspir! U Vranje, Vranjanci!
Koliko je tu ostalo od izvornog teksta, to sam savaot zna, ali sam artefakt, predstava, nostalgično je podsetio na zlatna vremena Semena, Alekse, Tangi, Vikaj turu, i ostalih inkvizicionih metoda kojima je vranjska pozorišna publika lobotomirana do pre tri godine.
Dario Fo je, inače, dramski pisac izrazite levičarske provenijencije, a u narečenom delu tretira, na tragikomičan način, socijalni milje radničke klase u atmosferi žerminalskog kapitalizma i policijske države, što ide kao ruka i rukavica. Stojković je, međutim, univerzalni problem sveo prvo na nacionalno („oštra osuda globalizacije, što mi govori da srpska muka nije usamljena“), zatim na lokalno („time sam se bavio na lokalni način, uz pomoć lokalnih ljudi, na lokalnom jeziku, sa lokalnom pameću“), i kao najniži nivo, provincijalno, uz obilje psovki i hranjenje onime što se ne jede. A ono što zabrinjava, jeste da publika, većinom mlada (stariji su bili na paterici slave svetog Nikole), nije reagovala na Foov (koliko ga je bilo) smisao za gorki humor, već upravo na frivolnosti koje su je sa scene obasipale u izobilju. Lako je Aleksu stvoriti, teško je otkačiti se od njega, u duši i kefalu.
I tu sada nastaje ključni konflikt a propo ove predstave. Da li ona predstavlja diskontiuitet nastojanja da se vranjsko pozorište posle toliko izgubljenih sezona upristoji? Jesu li „Prljave ruke“, „Stari dani“, „Osvrni se u gnevu“, na kraju krajeva i Stojkovićeva režija „Narodnog poslanika“ (nagrađena), samo epizoda u pokušaju da se vranjska publika, nekada od srpske pozorišne javnosti i te kako respektovana, ponovo vrati u stanje hibernacije? Sezona je počela pristojnim „Herojem nacije“, nastavila se odličnim „Autoputem“, i šta je sada ovo? Tito, vrati se?!
U kontekstu, nema vajde komentarisati glumačka ostvarenja, scenografiju, kostim, dizajn svetla, izbor muzike… Ako artefakt ne egzistira kao celina, kao organizam, uzaludno je u bilo kom smislu isticati njegove elemente. Kancer metastazama zahvata celo telo.
Ali, plakat je bio dobar.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.