Modrice kao dokaz ljubavi

,

– Od batina sam prestala da osećam noge, morala sam privremeno u invalidska kolica, ali i na operaciju kičme. Deca su tek tada saznala šta se dešava. Kada sam se u kolicima vratila kući nastavio je da me bije. Tada podnosim, po treći put, zahtev za razvod i u sudnici pokazujem svoje modrice i rane

Dvadeset godina živela je u braku sa nasilnikom koji je svakodnevno zlostavljao, omalovažavao i vređao na različite načine, potpuno izolovao od prijatelja, uskraćivao novac za izdržavanje porodice, ismevao, optuživao za sve i svašta, psovao, pretio, neprekidno kritikovao i činio sve kako bi se ona osećala krivom zbog svega što joj se dešava. Kada je nakon svakodnevnog prebijanja privremeno završila u invalidskim kolicima, a odmah nakon povratka kući sa operacije doživela još jedno prebijanje, smogla je poslednje atome snage i rekla – dosta.

SAMA PROTIV SVIH

– Godinama sam skrivala od svih ono što mi se dešavalo, osećala sam stid i krivicu, mislila sam da će mi oduzeti decu, da neću moći da se snađem sama… Ali, u jednom trenutku to je postalo nemoguće sakriti. Bila sam isprebijana, modra sam odlazila na posao, završila nekoliko puta u bolnici. Policija je sve češće dolazila u našu kuću a njegovi roditelji, sa kojima smo živeli u zajednici, govorili su okolo kako ja tučem njih, muža i decu. Komšije su svakodnevno slušale svađe i tuče ali je većina, zato što su oni bili meštani a ja „stranac“, bila na njegovoj strani, što su i više puta potvrđivali na sudu svojim lažnim svedočenjima. Kada bih se vratila sa posla, išla sam da radim imanje koje je imao, kako bi preživeli jer nikada nisam videla ni dinara njegove plate – počinje svoju priču naša sagovornica.

PRIJAVLjIVANjE NASILjA U PORASTU
Po statistici Centru za socijalni rad u Vranju, prijavljivanje nasilja u porodici se menja iz godine u godinu: 2008. godine bilo je 85 prijava, 2009. – 154, 2010. – 124 i u 2011. do sada ima 135 prijava, a žrtve su mahom žene i deca. Psiholog iz Centra Milena JOVANOVIĆ ističe da je za žrtve od 2002. godine počelo razdoblje u kojem se njihov status drastično menja.
– Od tada se fizičko i psihičko nasilje u porodici s pravnog aspekta, više ne tretira kao privatna stvar, nego kao krivično delo. Izmenama u zakonodavstvu Srbije 2005. došlo je do bitnih, mada ne i dovoljnih promena u prevenciji i represiji nasilja u porodici. Osnovni pravni akt sa preventivnim merama je Porodični zakon, a sa represivnim Krivični zakon – pojašnjava Jovanovićeva.
Iznoseći da svaka treća žena u Srbiji trpi psihičko, a svaka četvrta fizičko nasilje, te da je nasilje prisutno podjednako i u urbanim i ruralnim sredinama, i u tradicionalnim i u modernim sredinama, dodaje i da su nasilnici različite starosti, obrazovnog profila, materijalnog stanja, socijalnog i kulturnog statusa. Pojašnjavajući zbog čega žene trpe nasilje, ona kaže:
– I žene su različitog obrazovanja, profesionalnog i socijalnog statusa, nemaju dovoljno odlučnosti, hrabrosti i umeća da prekinu sa takvim stanjem, da se izvuku iz tog položaja.
One trpe nasilje jer nekada ne mogu ništa da učine iz straha od osvete muža, nekada zbog dece, a nekada zbog stida i neprijatnosti koju nameće sredina u kojoj žive – navodi Jovanovićeva.
Dodajući da će u Vranju uskoro početi kampanja o spečavanju nasilja u porodici, koju će ovdašnji Centar sprovesti uz pomoć Ministarstva rada i socijalne politike i UN, podsetila je da je Vlada Srbije u aprilu usvojila Nacionalnu strategiju sprečavanja nasilja u porodici.
– Mi imamo dobre zakonske okvire za borbu protiv nasilja u porodici, ali je potrebna njihova efikasnija primena. Potrebno je da se nasilnici brže odvajaju od porodica i da se sve mere izriču u najkraćem mogućem roku. Prijavljivanje nasilja u porodici nije nešto što predstavlja mešanje u tuđi život, već je to obaveza svih nas – poručuje naša sagovornica.

Nasilje se s godinama nije smanjivalo, naprotiv, a nasilnik je, kako kaže, sebi davao sve više slobode ohrabren njenim ćutanjem i podrškom koju je imao od svojih roditelja, koji su to mirno posmatrali i tretirali kao više-manje normalnu stvar. Posebno je, ističe, bila razočarana kada je videla da policija, koja bi dolazila u kuću kad počne zlostavljanje, razbijanje i galama, reaguje isto kao i porodica nasilnika.

– Skrivala sam podlive, modrice i posekotine po licu i telu, govorila da sam pala, da sam se udarila, slučajno povredila… Smišljala sam sve moguće i nemoguće izgovore da objasnim to kako izgledam, jer sam se plašila da će me okolina osuditi, posebno zato što sam bila svesna u kakvoj patrijarhalnoj sredini živim – seća se ona.

Dok govori o golgoti koju je prošla, povremeno joj zadrhti glas ili spusti pogled, a onda se trgne, osmehne i kaže da je ona, ipak, jača od njih, da je borac i da je nikada nisu slomili iako su to želeli.

– Služio se svim mogućim smicalicama da me, kada ga prijavim policiji, prikaže kao lažova i prevaranta, što me je posebno bolelo. Ma koliko se trudila da dokažem da sam ja žrtva a ne on, nije to bilo tako lako uz sve lažne izjave svedoka, potpise navodnih očevidaca, familije… Kada bi se ponekad i desilo da dokažem da je on kriv, primenjivao je drugu taktiku – plakao je i molio da mu oprostim, obećavao da više nikada neće dići ruku na mene, ni na decu, da će se sve promeniti, da ćemo živeti lepo… Od toga, naravno, nikada nije bilo ništa – uz dubok uzdah kazuje naša sagovornica.

Prvi put je odbacila stid i podnela zahtev za razvod nakon nekih 12 godina patnji i bola i svih nepojmljivih stvari koje je preživela, ali on je uspeo da je ubedi da odustane. Vratila se kući i točak nasilja se ponovo zavrteo iz početka. Nasilnik je sada sve više i više ugrožavao i život njihovog sina, kome je zabranjivao dalje školovanje, pretio da će ga smestiti u zatvor, da će mu uništiti život zato što brani majku, da neće imati hleba da jede…

INVALIDSKA KOLICA

– Deca su pokušavala da me odbrane tako što su ležala preko mene kada bi on krenuo da me tuče, čupa za kosu, šutira, davi, premlaćuje, a onda su i ona počela da dobijaju batine. Nakon još četiri godine svakodnevog batinjanja ponovo podnosim zahtev za razvod, ali ga ubrzo ponovo i povlačim jer je on, ponovo, molio, plakao i preklinjao me da to ne činim. Nisam imala gde da odem, niti od čega da živim i ponovo sam popustila – kaže ona.

Onesvešćivala se na poslu od batina i iscrpljenosti, odlazila kod lekara, a da njen muž nikada nije krenuo sa njom. Na izmaku snaga požalila se svojoj sestri.

ŠTA RADI POLICIJA?
Kako saznajemo u PU Vranje, u 2008. Podneto je 68 krivičnih prijava za nasilje u porodici; 2009. bilo ih je 64; 2010. broj je porastao na 101 prijavu, a u ovoj godini do sada ih ima 88.
Kada se prijavi (može i anonimno) nasilje u porodici, policija reaguje tako što izlazi na lice mesta (ako ne izade, žrtva može da se obrati tužilaštvu i da istovremeno podnese pritužbu na rad policije), uzime izjave od svih koji su se tu zatekli i poziva dežurnog radnika Centra za socijalni rad.
– Po intervenciji obaveštava se dežurni zamenik javnog tužioca koji odlučuje da li se počinilac krivičnog dela privodi ili ne (u zavisnosti od toga da li nasilnik ima dosije, koji je stepen nasilja, da li postoji stalna opasnost isl.). Ako žrtva želi da izađe iz kuće i nama gde da ode, odvodi se u Sigurnu kuću ili Prihvatnu stanicu zajedno sa decom, a policija dostavlja krivičnu prijavu tužilaštvu. Ukoliko nema dovoljno dokaza da se radi o krivičnom delu, dostavlja se izveštaj, a ako se utvrdi da se radi o prekršaju, podnosi se prekršajna prijava – kažu u PU Vranje.

– Od batina sam prestala da osećam noge, morala sam privremeno u invalidska kolica, ali i na operaciju kičme. Deca su tek tada saznala šta se dešava. Kada sam se u kolicima vratila kući nastavio je da me bije. Tada podnosim, po treći put, zahtev za razvod i u sudnici pokazujem svoje modrice i rane, a zahtevam da to isto učini i on – priseća se svojih muka naša sagovornica.

Nakon godinu i po dana, uz veliku podršku ljudi iz ovdašnjeg Centra za socijalni rad, ali i uz velika lična odricanja, kao podstanarka u invalidskoj penziji sa dvoje dece, kreće u novi život.

– Već četiri godine osećam se kao pobednik. Sada sam socijalno osnažena toliko da mogu da pričam o svemu što mi se dogodilo. Radila sam na telefonu za pomoć žrtvama nasilja u porodici, bila inicijator za osnivanje fonda za pomoć tim žrtvama, volontiram u svim našim akcijama i pored invalidske penzijice nalazim dodatne poslove. Nije lako, ali život, kada se svakog dana budim bez straha od novih batina, nema cenu – poručuje ova hrabra žena dok dostojanstveno napušta prostorije Centra za socijalni rad.

(KOMPLETAN TESKT PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)