Mrtav čovek odi

-Jao, novinare, ovo mora da ti ispričam, ako je pred fajront, evo i konobar će sluša, pa će da po jedno pijenje! Duplo…

-Tiki, odem njeknja kod drugara mi iz vojsku, on Makedonac iz Kumanovo, čukununuk na Sande Makedonskoga, što pa i mi si ga Sorabi svojatamo kao našega, Lesandra Karanovića Srbljanina, a i Grci, pa zato Makedonija ne mož da uđe u Evropsku uniju. Ali, dizaju mu spomenik u Skoplje, ovaj, Skopje, dvaespetmetra, i on i konj mu Bukefal; e sad, ko će je pogolem? Lesandro ili konj? Bre, leba nemaju da jedu, deca da školuju, isto kao i mi, a dizamo spomenici i hramovi, kao da mrtvaci od pre iljadu-dve godine će nam pomognu da progledamo?!

-Ali, eto, taj moj drugar progledao. Jednoga sina krstio Filip, po tatka na Lesandra, drugoga pa Amintas, po dedu na Lesandra. I sad, što misliš, što je? Direktor škole! I ja ti odem u Kumanovo da kupim suhomesnati proizvodi i kaškaval, što inače mi proizvodimo, al tamo upola pojeftino. I žolta, komovica, kao mleko iz sisu. Ispazarim, javim se na drugara, dojdi, kaže, na edna žolta i tursko, ovaj, makedonsko kafe.

-Nacrtam ti se ja u školu, ona se zove „Lanika“, po dadilju na Lesandra. Kod direktora, racite širime, vo faca se ljubime. Kafe, žolta, ispoštova me direktorot iz JNA. Kad, u neko vreme, taman smo bili na oko pola kilo na žoltu, upada jedna mlada ženica, bez kucanje, uplakana, trese se kao prvoborac. Iz pamet se isterasmo. Sedi mori, daj šiker i vodata! Jedva je smirismo malce.

-Toa e – priča mi drugar – naša nova, mlada učitelka, tu skora počnaf da raboti. Ama, učitelke, što se sluči?

-Jas direktore – priča učitelka – prviot raden den, ulazim vo odelenje, eden učenikot ovaka me gleda, kako da me skida gola. Ama, zošto me taka gledaš be ti? Šo sakaš od mene? On, ovoliki belcite, i šatorčeto na šlic. Kaža, učitelke, sakam da te ebam! I jas, direktore, eve dotrčaf kaj vas, da se požalam na toj komita.

-Ama – ripna ti moj drugar – kako se vika toj učenikot, jas ke mu ga ebam mamkata, ke ga davam vo Vardarot!

-Se vika – kaže učitelka – se vika Dimče.

-Ama – zamisli se direktorot – mi go opiši, učitelke, toj Dimče. Ne li e eden golem bandzov?

-Taka…

-Ama, ne li e toj Dimče iz odelenjeto osmo tri?

-Tuka e!

-A toj Dimče ne li e eden s ovolik kotrulj, kako palmata, i s ovoliki racite, kako lopati. I ne li ponavlja šes godini?

-Toa e toj, direktore, ono saka da mi pravi bezobrazno!

-Aauuu, ako e toj na kogo mislam, toj ke te eba!

-Eto, to sam teo da ti ispričam, novinare, i ispriča ti, aj sad ti da vikaš nešto na č’čkalicu, mrtav sam gladan, u stomak mi zavija kao zaljubljena mačka. Konobar, daj be nešto u oval, neko ćebapče ili takoj… A, fajront, pa ćebapčija ugasio skaru i otišo si dom? Spasi guzicu, novinare… A to što kažeš, da znaš ženu mi, da je domaćica, umejatna, da kuva prsti da izedeš, sve je to tačno. Ali, zašto sam ostao gladan?

Ne li, danas mi zakonita zgotovila čorbast pasulj s rebarca, što ja neobično obožavam. I do pre neko vreme, ja sednem za sofru, pa uz ljuteničku i mesen leb, cel čorbaluk pasulj iskusam, pa još i omacam ono što se zadržalo na zidovi od čorbaluk. Imaš li bre sitku, vika žena mi, drugi put pasulj u onaj kazan de topimo mas’ će ti zgotovim, pa pukni, proturo nijedna!

-Ali, juče tragična vest mi stigna – umreo mi školski drugar. Čekaj be, kako, u najbolje smo godine, toprv sad treba da živimo, da pravimo jaribaš i da jedemo pasulj, kako Joca sad odje’mput mulo? Dođi, kaže ucveljena mu udovica, će ga čuvamo noćas, sve će ti ispričam, i će se podsetimo na lepi trenuci s pokojnika, pa ne li, generacija ste.

-I ja odem, pokojnik lega u čamovinu, lepo ga obrijali, obanjali, odenali, ali stomak mu ovolik, i malka-pomalka, pa prdne. Gledao sam film „Mrtav čovek odi“, aj to pa i nekako, al da mrtav čovek prdi! Izbaškam ženu mu, pitam – što je ovo, sigurni li ste da je mulo, nemoj da ga saranimo ovako, celo Šaprance u vazduh će digne, ako nastavi s ovi vetrovi, kao uragan „Katrina“! Ma ne znam, kaže duboko ožalošćena supruga, dođe od rabotu, popi rakiju, zamezi filiju sirenje, i ljuti papričiki, ja prineso ručak, čorbast pasulj sa suvi rebarca, on izede dva tanjira, legna da spije, i više ne se ni razbudi. Pa ništa, će sačekamo do sabajle, taman i on da se izduši, pa će ga saranimo. Nego, dokle čekamo, će obiđeš li od pasulj, što je ostalo po dragoga nam pokojnika, ostruga te ta rakija? Što vikav stari, da mu kusneš gra’?

-Ne mogu, reko, nešto, nekakva grutka tu mi stanala u grcman, može da prođe samo tečno agregatno stanje. I kažem ti, žena mi danas prinese čorbaluk pasulj, ja se setim na pok. Jocu biv. iz Vranja, i izedem samo jedan tanjir. Ono, pođe mi ruka za drugi, po naviku, ali useknem se; a be ženo, ima li od onu salamu? Znaš li kad opet će izedem dva tanjira pasulj? Kad mrtav prdne!