Kilo viski od sedam deci

-Zdravo živo, novinare. Odavno se nismo videli, odnema te, potika se kao manastirska mačka. Aj, sedi. Ne znam, pred fajront je, dal’ će dade ovo dete pijenje… Ama de, za tebe mora da ima, jebi ga, javni radnik, takoreći… A mi, radnička klasa, mož’ i da pocrcamo, niko ne bi ni primetio; rabota i tako nema, gazda nema zašto da te zove, doma samo ti traže pare, i žena i deca, a pošto ih, ne li, nemaš, mislim pare, onda i ne primećuju dal’ si tu ili nisi; u kafanu, na staru slavu uzmeš neku recku, al sad pa došli ovi dečišta, novi konobari, a novi kasapi pod rep koljav, ne daju na raboš, ne znaju, niti ih pa patašonka boli što je čiča nekad bio, gigant, i kolko je pare ovde ostavio. Što vika Borin Mitka – „paše mi se klanjašev“! Sad, i kučiki me zamočujev…

-Pitaš, ima li nešto za jaribaš? Ima, brate, to zelje svuda se bere, samo što nesam više kad’r. Ne znam da li si čuo, pre neko vreme me drmna damla,  srčka. Ništa ozbiljno, malko sam prepio i prepušio, prazničavo vreme, zaslug ovamo, slava onamo, paterica kod trajka, rukavica kod petka. A ja se ne ispuštam, da ne uvredim ljudi, će napravim porodičnu svađu – ama, će pita muž ženu – kamo ga onaj naš porodični prijatelj na slavu? More, da nesi ti nešto pomešala reči sa ženu mu, znajem te ja, kako šareno jajce, mešorečke nijedna! Ona pa odma u oči – znajem te i ja tebe, pijanduro, da neste negde pijani napravili utata, da ste se potepali, a i ti i on u žutu minutu zabravite što je bilo, pa se celivate i ljigavite, a mi žene smo posle kabati!

-I tako, ne me sačuva ni svetac ni predsednik opšptinskog odbora partije, idem po slave, jedi bre, pi, i malko me potrevi srčka. A ti znaš, ja sam ti meraklija čovek, imam meru, pijem dok se ne uneredim. I to ti zapriča – pitaš me, ima li nešto za jaribaš? I da ima, nema! Tiki, kad me ono trefi, žena mi odma hitnu pomoć, oni doduše odma niinuu naanuu, nacrtaše se. Bodoše me u dupe i u venu s neke inekcije, kao da sam narkos, odvezoše me na interno.

-Tam onaj doktor što neće da ukaže pomoć na oni što piju i puše, kaže, neću više mrtvaci da lečim! Ali, znajemo se, pa me primi. I opravi me! Ali, kaže – mora da vodiš račun; što be, doktore? E pa, vika, srčka najviše se dobija kad praviš jaribaš, i kad čučiš na klozetsku šolju; u oba slučaja se napinjaš kao koža na goč, a to u tvoje godine i s tvoje navike nije preporučljivo za čuku! I tako, što me pitaš, ima za jaribaš, ima, zameljalo se, ali ja poštujem savet lekara, i ne pribegavam na bezobrazno!

-Logično što pitaš – a kako idem po napolje, kako se praznim, pošto je to drugi rizičan način da te akne srčka; pa što misliš, zašto sam ovolik mešinat, to sa što sam pun, vranjska kanalizacija, kakva je sad, još iz turski zeman, ne bi mogla da apsorbuje; negde bi se sigurno zapušilo! I tako, molim te apeluj preko tvoje novine na JP da popravi kanalizaciju u moju ulicu, neće mogu još mnogo ovako da trpim! Pa naposletku, bolje da umrem kao septička jama, a ne kao srčani bolesnik! Nego, onda pa Komrad će ima problem…

-A l’kna mi, poštenski da ti kažem, kad mi doktor zabrani bračne dužnosti. Lepo, reko, doktore, imaš sto evra i kilo viski od sedam deci, ali daj mi ti to na mene napismeno, da si ja pokažem tamo de treba, nemoj sutra reč da mi dođe. On psova, ufća, ali napisa. Bolje tako, ako povremeno me lukavago dovede vo iskušenije, da si ja imam potpis, pečat i faksimil.

-Zašto ti ovo pričam? Tiki, imam jednoga drugara, kako mu beše nadimak… eee… Šiljan li beše, Štrkljan… ooo, jebem te ulavoga… Ma, dobro, nije ni bitno. I doodi ta taj moj drugar jedan dan kod mene, kaže, prijatelju si mi moj, imam golem problem, a to mož’ samo ti da mi pomogneš da ga rešim. Što pobre, nemaš problem, obratio si se na pravu adresu. On počna da se vrti, kao da ima crvi u dupe; te ovoj, te onoj. Ama, kaži be, što se sramuješ kao snaška, ako oćeš da te opravim, mora da znam kako.

-Ma jeba’ti opraviju, uzdahna onaj, nego što se mora, mora se. Ne li imaše ti onoga deveričnoga, što je ginekolog? E, taj mi ga treba! Ja se ukoči. Što će ti, pobre, ginekolog, i odma ti prvo crne misli padnev na pamet. Da li je pobre napravio nešto bezobrazno s neku milokurku, pa ona progutala lubenicu, te ginekolog sad treba da interveniše, na kanal, da struže s onu krivaču? A i pomalko krivo mi padna, kako može on, a ja da ne mogu? Ne be, kaže on, nije to, na mene mi treba ginekolog. Na tebe?! Lično?! Fff, na mene lično, vrti on s oči. E sve sam u moj vek prošo, al na muško da mu treba specijalista ginekolog, to pa još nisam čuo.

-Čekaj be, reko, pobre, dobar sam ja s deveričnoga, i će ti zakažem, al što da mu objasnim, kako muško, i zašto, traži pomoć od ginekologa? Pa, vika, ovako će mu kažeš – na drugara mi treba mu stručna pomoć, kad radi bezobrazno sa ženu, i kad mu dođe arno, ništa iz kalabaster ne isteči; ama, ni kapka! Pa ga žena kabati da je bio s neku drugu, a za nju ništa nije ostalo. Pa ginekolog da pogleda kakva je to rabota; ali, molim ti se, evo i sto evra sam spremio za deveričnoga, samo da ne idem na kanal!