Nismo mi Nemci

,

U centru sela uredno posloženo pedesetak džakova sa đubretom, koje Komrad uporno odbija da odnese

Ćukovac, selo pet kilometara severoistočno od Vranja, deluje kao uobičajena srpska svakodnevica – depresivno! Prvi utisak je: niti bližeg sela Vranju niti prljavijeg.

Kad se krene od Železničke stanice treba dosta veštine proći sve one rupe i doći do obližnjeg pružnog prelaza. Zgrada Železničke stanice Vranje ruinirana, šofer koji nas vozi ističe da je bila u boljem stanju pre Drugog svetskog rata, video, kaže, fotografije.

Prolazimo pružni prelaz i idemo pored Morave koja se na pojedinim mestima vidi i deluje sablasno. Kao da sivomaslinasta voda ne teče, stoji zaustavljena sa svim prljavštinama oko nje.  

Uz priču, lakše se podnose rupe, a većina je bila popunjena običnom zemljom ili blatom.    

– Stigoste li živi i zdravi, preripiste li sve rupe po put –  gleda u naš „golf“, stariji meštanin koji izlazi iz prodavnice u centru.

Pitamo za đubre koje se odlaže u centru sela, da nam neko pojasni šta se dešava, zašto se ne odnosi.

– E, ja bi vam rekao, ali ne mogu. Bio sam skoro na operaciju i nisam skroz upoznat, iako mi je đubre ispred nos. Teško da ćete naći sagovornika, ovde su svi na svakog kivni, ali kad treba da se požale javno jezik im se osuši. Smrdi đubre u sred selo, doneli seljaci sve što im lipsalo u dvorište, bilo da je kuče ili pacov – kaže i odlazi  žurno u dvorište.

Zaustavljamo meštane koji prolaze, ali, osim blagog osmejka, ne pokazuju volju za razgovor. Jedni su iz gornje mahale, drugi iz donje i ispada da niko nije iz centra gde je đubre nabacano u džakovima.

Do nas stoji starija žena, gleda nezainteresovano u pravcu Ćukovačkog potoka, a pažljivo sluša, kako reče naš Dulanac, „na jedno uvo“.

– E e e… Pravo zboriš, niti rade, niti misle da se žene, da stvaraju porodice. Imam ih takve kod kuće – kaže i odlazi jer ne želi da „se tura u novine“.

– Za sve je kriva ova demokratija, pa se ne zna ko koga onodi. Ranije se znalo, prvo na kozu da se naučiš, pa devojka, tek, pred ženidbu – ističe sagovornik:

Na polasku, kaže nam, da odemo do mesne kancelarije i potražimo šefa Baneta, on „jede državan leb i mora da priča što ga pitate“.

Nije prošlo mnogo, kad eto i Slobodana Baneta Nikolića, šefa Mesne kancelarije.

– Evo, sve ima u svesku, zahvtevi vranjskom „Komradu“ da se ukloni đubre, od juna meseca, pa ponovo… Kada se čistila Morava meštanima je rečeno da đubre na bacaju gde stignu, u potok ili Moravu jer su kazne velike. Obeleženo je mesto, pored potoka, na čistinu gde da se odlaže upakovano đubre, a „Komrad“ će da ga odnosi jednom nedeljno. Za takvu uslugu trebalo bi svako domaćinstvo da plaća po 100 dinara – priča Slobodan.

On navodi, da pored dopisa i upozorenja da se smrad širi selom i da preti zaraza niko ne dolazi iz „Komrada“ da to očisti.

– Menjali su se direktori u „Komradu“ ovog leta, da li ih to poremeti, ne znamo, ali tražimo da se problem reši – ističe Nikolić.

SEKSUALNE SLOBODE
– U Ćukovac stigla seksualna sloboda, jedni viču: „Ua, pederi“!, drugi: „Pustite ljude da se vole“! To nikad nije bilo. Pedera je uvek bilo, al znao se broj i red. Sve je bilo pod kontrolu dok se ne bi pojavio neki ugledan „peša“, recimo direktor u vranjskom gigantu, pa trti potčinjene jer im zinala guzica da postanu predradnici, brigadiri ili podmajstori. Tada se govorilo: „Neka je, direktor je“! U Ćukovcu, neću da grešim dušu, ima ljubavi između momaka i devojaka, ali kakva. Valjaju se u krevetima u kućama, ljubavišu pred  roditeljima, a oni im prinose i odnose, pa se raziđu kao da ništa nije bilo. Pitam jednog momka: „A, bre, kako ste počeli će nađete li devojku nevinu za ženidbu“?, a on se uvredi: “Što će mi je takva, da je nešto vredela ne bi bila stipsa. Ja li da je učim i gubim vreme bez veze. A što ako je useknuta, može li drvo iz mrtvice da gori“ – priča jedan Ćukovčanin.

Ćukovac je cvetao u komunističko vreme, sada je na veštačkom disanju. Skoro svaka kuća imala je po nekog zaposlenog u „Simpu“, „Jumku“ ili „Vodovodu“. U Simpo je veza bila preko direktora Miodraga Tasića, a u „Vodovod“ preko sadašnjeg direktora Stojana Dimčića – kaže Časlav Dimitrijević, penzioner koji je radio u „Jumku“.

– Puni džepovi su bili. U fabrike, većina je odlazila malo da  radi više da se odmori i sakupi snagu za rad na polju. Ko je bio pametan kuću je sazidao, na tri sprata plus potkrovlje da ima za sina, unuče i praunuče – kažu naši sagovornici.

– More, po papriku se dolazilo u selo, pronalazile su se veze da se dođe do čuvenu ćukovačku papriku koja daje svetlu boju ajvaru. Evo, jutros sam upalio televizor i izvezdi se. Prva vest, nova poskupljenja – čudi se Dobri Stošić, penzioner koji je radio u vranjskoj Vodogradnji. 

Rastajemo se sa nadom da će „Komrad“ jednog dana doći i oterati đubre, da će sadašnji direktor, inženjer poljoprivrede imati posebnog sluha za Ćukovac i ostala prljava sela.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)