Melodije bratstva i ubistva

O odličnoj reakaciji publike Dežulović je skromno rekao: „Ljudi se vole smijati, pa makar i gorko“.  Ali, koliko se mi sećamo, ovde se ni na jednoj književnoj večeri, nikada nije dogodilo da publika čak dva puta poziva na bis kao što je to bio slučaj sa dvojicom „feralovca“

– Prvi put u Vranju, a kao doma – rekao je Boris Dežulović, novinar, pisac i satiričar iz Splita, na početku druženja koje je, zajedno sa kolegom Predragom Lucićem, ovde priredio 30. oktobra.

– Jug je uvijek jug, a i stradije su nam uvijek iste – nadovezao se Lucić.

U opuštenoj atmosferi Haremluka, sa neizbežnom flašom crnog vina i dozvoljenim pušenjem, kao i u uvek na njihovim književnim večerima, što bi verujemo vranjski socijalisti pozdravili samo da su došli, prisutni su uživali više od dva sata uz neke nove ali i one već dobro poznate pesme iz zbirki “Haiku, Haiku, jebem ti maiku” i “Pjesme iz Lore”.

KISELI KRASTAVCI

Melodije bratstva i ubistva, kako ih autori nazivaju, obuhvataju gotovo sve ono što nam se događalo tokom besmislenog rata devedesetih, ali se bave i aktuelnim temama. Dežulović i Lucić su za svoj retki talenat – da iz horora koji smo živeli i užasa u kome smo trenutno zaglavljeni – izvuku humor, i da sve one političke afere, kriminalce, pljačke, promotere lažnih vrednosti, profitere, tajkune, kvazi patriote, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, ismeju i dobiju burne aplauze. O odličnoj reakaciji publike Dežulović je skromno rekao:

-Ljudi se vole smijati, pa makar i gorko.

LUCIĆ
HRVATSKO-SRPSKE LAGARIJE

Govoreći o onima koji su se za vreme rata zaklinjali kako više nikada neće doći u Hrvatsku odnosno Srbiju, misleći tu prevashodno na poznate glumce i pevače, a potom su sva ta obećanja pogazili iz čistog koristoljublja, Predrag LUCIĆ primećuje:
– Ja stvarno ne razumijem što se ti kreteni uvijek zalete. I onda izgovore svega i svačega, a svi znamo da kad dođe politički mig i nastane vrijeme mirenja da će oni biti prvi koji će zaboraviti to što su govorili i prvi će licemjerno pozivati na ljubav i mirenje. Ja ne prigovaram što će neko nastupiti negdje gdje se zakleo da nikad neće više doći. Ja samo ne volim zaboraviti, već volim podsjetiti, da je taj ili ta rekao to što je rekao, ne zbog njih, jer oni nisu važne face, nego zbog makar tri čovjeka koja bi mogla iz toga nešto naučiti.

 Ali, koliko se mi sećamo, ovde se ni na jednoj književnoj večeri, nikada nije dogodilo da publika čak dva puta poziva na bis.

Ubitačan dvojac iz dalekog nam i prijateljskog Splita, uspeo je da podvrgne ruglu naše ispolitizovane živote, sve ono čime nas svakodnevno truju već dvadeset godina terajući nas da se neprestano bavimo Miloševićem i Tuđmanom, Tadićem i Josipovićem, četnicima i ustašama… Publika je to zdušno podržala i nagradila iskrenim smehom. Kao da su i jedni i drugi hteli da međusobno poruče da se razumeju i da razmišljaju na isti način.

Iako poenta ovog susreta nije trebala da bude tvrdnja da biti ratni zločinac nije nasledno i da to nema veze sa genima, neki kao da su došli da čuju upravo suprotno. Narogušeni, svojski se upinjući da nam pokažu da njima ništa nije smešno, ipak su odsedeli su do kraja! Baš kao u “Azrinoj” pesmi kada Džoni opisuje jednog takvog: “dvostruka krinka na njegovom licu čini suvišnom svaku providnost”.

Angažovana i politički nekorektna poezija dvojice Splićana, uz često korišćenje kao potke, popularnih melodija iz osamdesetih i devedesetih godina, dodatno je doprinela štimungu. Neprestano nas podsećajući dokle nas je dovelo naše ludilo koje je za posledice imalo patnju, smrt, razaranje i bol, dizali su spomenik našem mentalitetu. Jasno i nedvosmisleno su nam poručili da gluposti koje smo činili jedni drugima ne smeju da se ponove.

Posebno zanimljiv segment večeri bio je onaj u kome su se autori bavili našom svakodnevicom: licima sa poternica, homoseksualcima, optuženicima iz Haga, ratnim profiterima i zločincima iz Hrvatske, popovima, pevaljkama, tajkunima, brendovima… Pevajući šatro uz gusle ili poput turbofolkera, publiku su doveli do suza. Sve što su izgovorili te večeri pogađalo je u srž i to niko, ni oni “kiseli”, ni oni drugi ne mogu da ospore. Iako je za razumevanje njihovih stihova potrebno biti samo malo upućen u stvari, poznavati i pratiti događaje ali imati i dobru memoriju pa se setiti svih melodija, slogana i parola, iznenađuje prisustvo onih koji u vreme “velih događaja” nisu bili ni rođeni. Povremeno se međusobno konsultujući šta je ovo, a šta ono što Dežulović i Lucić parodiraju, ispravljajući jedni druge i dopunjavajući se, i oni su se dobro proveli u to nema sumnje. Za razliku od mladih, kada su u pitanju kulturni i javni delatnici u piblici, čast malobrojnim izuzecima, nismo se proslavili.

DEŽULOVIĆ
DEPONIJA ISTORIJE

Boris DEŽULOVIĆ je više puta isticao da je nesreća Balkana njegova geografska poluostrvska mitologija i da Evropa, u stvari, nikad nije znala šta da radi sa nama.
– Po mnogima Balkan je deponija Evrope, deponija istorije, a imate i one proizvođače mitova sa samog Balkana, koji jesu ponosni Balkanci, oni koji se svojim balkanstvom kurče i koji uspješno prodaju Zapadu ovu mitologiju. Zapad to voli, voli naše balkanske, ciganske priče, Barbare sa Balkana koji pjevaju i pucaju, koji ljube i ubijaju.

SLATKI FOLIRANTI

Niko se sem “kiselih”, čak ni nekoliko gospođa u ozbiljnim godinama, od kojih se to nekako tradicionalno očekuje, a koje su se kao za inat smejale glasno i do suza, nije zgražavao ni nad učestalim korišćenjem psovki i takozvanih skarednih izraza. Valjda zato što se oni gore pomenuti pod navodnicima uporno foliraju pred životom koji žive.

Provokacija je bilo više nego dovoljno, ali to je dobro za naše male sive ćelije, a i nateralo je “kisele” da nakon književne večeri izvuku zaključak kako “ovoj dvojici ništa nije sveto”, što je siguran znak da je veče Dežulovića i Lucića u Vranju uspelo.

A, da, umalo da zaboravimo! Veče je ozbiljno počelo da se zakuvava kada su se gosti iz Hrvatske dohvatili, a inspirisani njihovim političkim apetitima i seksualnim afinitetima, pape Benedikta, a onda i vladika Amfilohija i Pahomija. I dok pre toga ruganje Tadiću, Josipoviću, Kosorovoj, trgovačkim lancima “Delti” i “Konzumu”, njenom hrvatskom pandanu, ili Ceci i Marku Perkoviću Tompsonu, Zoranu Veličkoviću, direktoru RTV Vranje, nije nimalo smetalo nego se smejao iz sveg glasa, zezanje na račun poslednje pomenutih sa sve Dačićem u paketu, nateralo ga je da kao oparen napusti skup. Prisutnima je istog momenta bilo jasno da za osnivače “Feral tribjuna”, koji se sa početkom raspada SFRJ našao na udaru hrvatskih vlasti jer je obrađivao zabranjene teme, neće biti mesta u lokalnim vestima. Valjda za feralovce, koji su 1997. dobili „Zlatno pero slobode“, koje dodeljuje Svetska asocijacija novinara, a 1998. na sajmu satire Forte dei Marma, nagradu za najbolju svetsku političku satiru, nije bilo mesta zbog priloga o voćarstvu, davaocima krvi iz Odeljenja za vanredne situacije i obeležavanju jubileja Osnovne škole u Sejacu.

TURBO PUCA, A FOLK RIČE
(revanš-pesma iz repertoara
Zagrebačke filharmonike)

Puška puca, a top riče, grmi kao grom,
Mlad ustaša pjesme sluša po ukusu svom.

Puška puca, krv se lije, teče kao sok,
Mlad ustaša na bojištu sluša turbofolk.

Tjera smjelo Roling Stones s krugovala svog,
Zapovijeda: „Daj mi Cecu, jebo li te bog!“

Puška puca, a top riče, barut miriše,
Mlad ustaša u kafiću pijan uzdiše.

Ne plaši ga grom pušaka ni topova jek,
Ceca, Seka i Dragana uhu su mu lijek.

Oj Hrvatska, zemljo mila, sviće danak tvoj,
Sad ustaška hrabra vojska koncert čeka svoj.

Kurac puca za čembalo i za glasovir,
Arkanova udovica puni Maksimir.

Ne plaši je javna dreka ni prosvjeda val,
Na Maksimir istrčava kao Bad Blue Girl.

Majstori hrvatskog kiča, uzalud vam trud,
Mlad ustaša više voli pravi srpski šund.

SULL’ BELLA VECCHIA CITTÀ DI PIUCITTÀ
(iz zadužbine Emira Neimanje Kusturice)

U lepome starom gradu Andrićgradu
Gde duboka Drina srednjim vekom teče
Nedostaje samo rana renesansa –
Ašik s Miloradom skoro svako veče.

A i jutros slušam, pevaju bageri
Gradilištem starog grada Kamengrada:
Ustaj, Milorade, ružo procvetala!
Već je renesansa Drinu obasjala.

Beograde grade, Simfoniju šalji,
Neka Drinom huči Karmina Burana!
Ide humanizam, ide renesansa,
Cela Srpska biće istočna Toskana!

Na Drini ćuprija, na ćupriji ništa –
Mehmed-pašo, slušaj što je Emir rek’o:
Mesto turske biće armija turista,
Ćuprija će tvoja biti Ponte Vecchio!

S uma sam ti sišo, sedim na Bikavcu,
Buldožere slušam, novi grad se rađa,
Sviće činkvečento, pevaju zidari,
Samo tebe, Mile, na Bikavcu nema.

Andrićgrade grade, gde je tvoja šansa?
Nije tvoja šansa gradnja otomanska –
Već je tvoja šansa rana renesansa
I hrišćanska srpsko-rimska alijansa.